Zašto nervirate gledaoce?

Poznati američki vodič kroz televizijske programe koji se štampa u milionskom tiražu „Ti-Vi gajd” izlazi jednom mesečno.

U Nemačkoj se slična izdanja štampaju dvonedeljno ili mesečno. I tako redom.

Lako je njima, tamo urednici i koordinatori TV programa verovatno nisu čuli za disciplinu zvanu izluđivanje gledalaca stalnim promenama termina emisija, posebno serija.

Kod nas u tome prednjače, začudo, TV B92 i Prva, upravo one čiju šemu u najvećoj meri čine serije. Devedesetdvojka mesecima vrti „Prijatelje” i „Dva i po muškarca”.

Ali, to im nije dovoljno, već i tim serijama čije epizode znamo napamet, menjaju vreme emitovanja.

U moru repriza, gledaoce Prve je obradovala premijera italijanske serije „Strasti Toskane” koja je po produkciji, estetici i glumi mnogo bolja od turskih provoda koji su preplavili ovdašnje male ekrane.

Ali to nije kraj, već početak muke svih gledalaca koje je osvojila.

Prve epizode su počeli da prate radnim danima od 20.15, potom je serija prebačena u 21 sat, a sada se prikazuje u 20 sati!

I sve to za deset dana, od 9. januara naovamo.

Šetajući termin je izum naših televizija, koji ne postoji nigde u svetu.

Jer, tamo su svesni da postoje i rade samo zbog gledalaca, koji zaslužuju poštovanje a ovde su omalovažavani na razne načine: lošim programom, nemuštim voditeljima, katastrofalnim izborom gostiju, prostaklukom i glupošću...

I beskrajnim reprizama domaćih serija u udarnom terminu u čemu prednjači RTS koji na takve primedbe odgovara da su mnoge nove serije snimljene ili uskoro počinju da se snimaju.

To je isto kao da su u izlogu cvećare plastični buketi a vlasnik kaže „nemojte tako, unutra ima lepog svežeg cveća”. Jer, termin u 20 sati nije ništa drugo do – izlog televizije.

I emisija „150 minuta”, koju naizmenično vode Maja Nikolić i Aneta Ivanović, imala je svoju „šetnju po TV šemi” pa je od termina u 14.00 došla do 13 časova.

Šteta, odlična emisija sa dobrim spojem informacija, priloga i razgovora sa gostima u studiju, ostaje nepoznanica za sve one koji u to vreme imaju obaveze, recimo na radnom mestu.

Jedanaestogodišnjoj Jovani Savić, odličnoj učenici muzičke škole „Mokranjac” koja svira u beogradskoj Knez-Mihailovoj ulici i tako obezbeđuje novac za takmičenja na kojima osvaja nagrade, bila je posvećena emisija Nataše Drakulić „Jovana i violina” (6. januar, RTS 1, 18.30).

Ova šarmantna devojčica je na istoj televiziji bila gost „Jutarnjeg programa” a prilog o njoj je bio i deo emisije „Oko”...

Svi su se oni bavili ovom mladom umetnicom koja muzicira dok pored nje prolaze hiljade ljudi a društvo i podršku joj pravi samo njen kasetofon.

Javni servis je moćna kuća i teško je poverovati da tamo niko nema ideju kako Jovani obezbediti stipendiju ili sponzora za takmičenja.

Oni nisu socijalna ustanova, to nije njihov posao, reći će neko. Tačno. Ali su pravi marketinški magovi kada treba da obezbede odeću, frizuru, cipele, nakit, pa i estetske korekcije za novinarke i voditeljke.

Razlika je samo u – moći i hteti!