Labuđi pev njujorške avangarde

U svojim ranim danima, pre nego što su postali jedan od najuticajnijih bendova u poslednje tri decenije, negde početkom osamdesetih godina „Sonic Youth” su neretko nastupali sa još jednim njujorškim bendom, prikladno nazvanim po stvorenjima veličanstvene lepote i užasnog karaktera, labudovima: „Svonsi”.

Ubrzo su, kaže legenda, shvatili da je veoma važno ko će od njih prvi izaći pred publiku. Koliko god da su u to vreme bili „naporni” eksperimentatori koji razgrađuju strukture pop muzike i koncepcije melodije i ritma, „Sonic Youth” bi, kada su prvi nastupali, ipak ostavljali nešto publike za „Svonse”.

Ovi su, pak, bili toliko „neslušljivi”, na mnogo načina i zastrašujući, da bi rasterali većinu ljudi pre nego što bi iko dobio priliku da od njih preuzme scenu.

Isprva jedva sposobni da zadrže bar šačicu slušalaca, „Svonsi” su u međuvremenu takođe postali nemerljivo uticajni na razne savremene avangardne muzičare.

Današnji njihov zvuk, kakav će 25. marta predstaviti u beogradskom Domu omladine, samo na prvi pogled različit je od onog iz ranih osamdesetih godina.

Onda, prelazi sa note na notu, sa doboša na timpan, bili su teški i namerno nezgrapni kao posrtanje tenka po kraterima načinjenim žestokim bombardovanjem.

Gitara je mahom služila proizvođenju grozomorne buke, dok je ono što je trebalo da bude melodijska linija prepuštano basu, atonalnom kao da umesto žica koristi debele bičeve za šibanje najfanatičnijih pokajnika.

I stihovi su imali sadomazohističku atmosferu: uvreženo je porediti ih sa nečim što bi napisao zloglasni markiz, samo da je imao viziju korporativističko-policijske države u službi kapitalizma izvrnutog u potpunu distopiju.

Nakon mnogih preobražaja, danas se kompozicije „Svonsa”, gotovo simfonijske po obliku, dužini i dramatičnosti, čine sasvim drugačijom.

Ali, i dalje mahnito i opsesivno nasrću svojim melodijskim frazama, po krajevima „iskrivljenima” složenom orkestracijom, ali ipak nesalomivima i pod centrifugalnim silama tog muzičkog vrtloga, rešenima da se ponavljaju, kao beskonačan niz udaraca, dok slušaoca ne slome.

Valjda i zato, uz naglašenu ekstatičnost stihova i izvođenja, za koncerte „Svonsa” često kažu da imaju dejstvo verske službe i kolektivnog transa.