Osmeh Hilari Klinton

„Nakon čaja, Obamini i Trampovi su se zajednički fotografisali, i posle toga odvezli do Kapitol hila gde je obavljeno polaganje zakletvi Trampa i potpredsednika Majka Pensa. Dok su stajali na stepenicama Bele kuće, jedni pored drugih, razlika u stilu, filozofiji i političkoj opredeljenosti dvojice državnika bila je kao i uvek lako uočljiva.“

Ovako „Politika“ 1981. iz Vašingtona izveštava čitaoce u Jugoslaviji sa prve inauguracije Ronalda Regana. Gornji redovi su doslovce preneti, samo su, naravno, imena Obame i Trampa poslužili kao zamena za Džimija Kartera i Regana, a Pens za Džordža Buša. Više od tri decenije kasnije, zvuči više nego aktuelno opaska dopisnika o upadljivoj razlici odlazećeg i novog predsednika Amerike. Da li to zaista nastupa nova era u globalnoj politici ili smo pre svedoci još jednog, cikličnog ponavljanja već viđenih trendova?

KRV, POKOLj I POPULIZAM: Donald Tramp, 45. predsednik SAD ne krije da mu godi poređenje sa njegovim slavnim prethodnikom, 40. američkim predsednikom Ronaldom Reganom. Uvek budnim vašingtonskim analitičarima nije promaklo da je i inauguracioni govor novog predsednika u jednom značajnom aspektu zaličio na Reganovo davnašnje obraćanje naciji sa istog mesta. I jedan i drugi su kao krivca za stanje nacije označili politički establišment. „Vlada ne predstavlja rešenje za naš problem. Vlada je problem“, grmeo je Regan. Tramp je s druge strane u fokus svog govora stavio Amerikance, običan narod na koji će, kaže, već sa prvim danom njegove vladavine biti preusmerena vlast koju je sebično prigrabila vladajuća kasta u Vašingtonu. A onda je kao jedan od prvih poteza u Ovalnom kabinetu potpisao ukaz kojim se započinje procedura ukidanja zakona koji je garantovao zdravstveno osiguranje za 20 miliona najsiromašnijih Amerikanaca.

Prvi čovek najveće supersile je i te kako svestan besa svojih sunarodnika zbog sve jasnijeg topljenja srednje klase i američkog sna po kojem se podrazumevalo da će naša deca živeti bolje od nas. Milijarder je precizno detektovao širi trend globalnog nezadovoljstva zbog bezočnog gomilanja bogatstva u rukama malobrojnih moćnika. To što i sam pripada ekskluzivnom klubu odabranih nije ga sprečilo da građanima obeća da će na tacni da im izruči krivca kojeg su tražili. Zauzvrat je tražio samo njihove glasove.

Sličnu matricu na kojoj je jahao tokom cele predsedničke kampanje i koja ga je na kraju donela u Belu kuću ponovio je i pre dva dana. Obamin legat nije napao ni zbog katastrofalnih odnosa sa Moskovom, ni zbog dovođenja do perfekcije smrtonosnih operacija dronovima ili recimo nemoći pred Gvantanamom. Ne, novi američki predsednik jako dobro zna da su građani mnogo osetljiviji na probleme koji se neposredno tiču njihove kože, negoli na kojekakva globalna gibanja. Zato je sa Kapitol hila gromoglasno proglasio kraj američkog „krvoprolića“ i najavio oporavak ekonomije i vojske. Ko još haje za činjenice da je stopa kriminala na američkim ulicama u padu, da se ekonomija uspešno oporavlja od recesije, a da je vojska toliko „osiromašila“ da je nedavno procurela informacija kako je Pentagon samo na nepotrebne administrativne troškove proćerdao sumu ravnu dva vojna budžeta Rusije. Kada je Obama pre osam godina stajao na njegovom mestu, zatekao je zemlju u gorem stanju nego što je ostavlja.

POBEDNICI I GUBITNICI: Jedna figura u počasnoj loži tik uz Trampa zaokupila je prekjuče mnogo pažnje, možda ništa manje od predsednika i prve dame. Hilari Klinton u pratnji supruga zauzela je mesto rezervisano za takozvani predsednički klub – bivše predsednike i njihove supruge. I najveći deo inauguracije nije skidala osmeh sa lica. Cinici su upravo u tom njenom osmehu videli neiskrenost i zamerali joj hladnoću koja ju je posledično koštala simpatija velikog dela Amerike. Ipak, posmatrajući je na svečanosti koja slavi njenog političkog arhineprijatelja, teško je bilo ne zapitati se o čemu li razmišlja. Da li je zamišljala sebe na Trampovom mestu dok polaže zakletvu kao prva američka predsednica? Da li je možda pomislila kako bi na tom mestu volela da vidi nekog drugog, možda takođe prisutnog Bernija Sandersa? Ili je samo, ne prvi put u životu, osmehom sakrila gorčinu i poput istinskog borca, prave političke životinje, pokušala da se fokusira na potencijalni interes iz novonastalih okolnosti?

Zahvaljujući Vikiliksu saznali smo da su stranačke strukture demokrata u trci za nominaciju bespoštedno favorizovale Hilari Klinton u odnosu na Bernija Sandersa, uz Trampa jedinu autentičnu figuru predsedničke trke 2016. Ne tvrdim da bi konačan rezultat bio drugačiji i da je Trampu na megdan poslat manje kompromitovan kandidat. Ovde je, zapravo, reč o elitama koje se po inerciji drže utabanih staza i sklonije su da se povinuju uticaju lobija i da potpuno ignorišu duh vremena. Samozadovoljstvo demokrata dele i njihovi protivnici u republikanskom taboru, koji su se svim silama upinjali da sapletu Trampov put ka Beloj kući. Veština, sreća ili i jedno i drugo presudili su da ovog puta ipak pobedi „autsajder“.

Ovo je takođe, izborna godina u ključnim zemljama Starog kontinenta. Trampova pobeda predstavlja zasad najupečatljiviji primer jednog šireg kretanja koje se, sve su prilike, neće zaustaviti samo unutar granica SAD. Od toga koliko su pripadnici elita sposobni da osete vetrove promena koji uveliko duvaju, zavisiće budućnost sveta kakav danas poznajemo. Neka se pripremi Evropa.