Kuća nasred puta

Srbija je i blagoslovena i prokleta. Blagosloveni su i prokleti i oni koji su zbog geografskih ili nekih drugih okolnosti primorani da imaju posla sa Srbijom. Oni obično padnu u zamku njenog položaja.

Razlog je sasvim očigledan. Jovan Cvijić, rodonačelnik srpskih geografa i najveći proučavalac Balkana, svojevremeno ga je obrazložio sledećom konstatacijom: „Mi smo svoju kuću podigli nasred puta”. Dovoljan je i letimičan pogled na mapu da se vidi koliko je Cvijić bio u pravu. Srbija ne leži samo na Dunavu, najvećem evropskom plovnom putu koji vodi ka jugoistoku, već je i na glavnom evropskom kopnenom putu koji povezuje sever i jug. Upravo je tim putem car Konstantin Veliki (inače rođen u blizini Niša) u četvrtom veku krenuo ka Vizantiji, gde je podigao svoju veličanstvenu prestonicu. Godine 1095, oko pola milenijuma pošto su Južni Sloveni (Srbi) stigli na Balkansko poluostrvo, krstaši koji su učestvovali u prvom krstaškom pohodu tim putem su krenuli u Svetu zemlju. Tim putem su došli i turski, ugarski i austrijski zavojevači. I Vermaht je koristio taj put.

Sada je organizacija Severnoatlantskog pakta ponovo na vratima srpske kuće podignute nasred drevnog balkanskog puta. NATO je 1999. već bombardovao tu kuću i tom prilikom pobio stotine njenih (civilnih) žitelja, a sada, već gojazan, ali i dalje dobijajući na težini, ne kuca nimalo učtivo, već grubo nasrće na vrata ne bi li ih razvalio. Susedne države Mađarska, Rumunija i Bugarska već su članice NATO. Hrvatska i verovatno Makedonija (iako se ova druga spori sa Grčkom oko svog zvaničnog imena) u aprilu će dobiti pozivnice. Na spisku budućih partnera za predviđeni ples uskoro će se naći i Crna Gora i Albanija.

„Ne gajim ni trunčicu sumnje u to da dugoročna budućnost Srbije leži u severnoatlantskim integracijama”, izjavio je generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer 14. marta, potpuno ignorišući činjenicu da je Srbija proglasila neutralnost – čime se u tom relativno retkom statusu pridružila Austriji, Finskoj, Švedskoj i Švajcarskoj. Nije li onda čudno da su baš te četiri zemlje počinile jedan nimalo neutralan akt time što su pohitale da priznaju nezavisnost Kosova?

Retorika NATO nije ništa drugo do dimna zavesa, u poslednje vreme propraćena zavodljivom i opasnom pesmom morskih sirena i ponavljanjem mantri o „evroatlantskom jedinstvu”. To je jedna od istorijskih ironija. NATO je formiran pre 59 godina. Lord Ismej, njegov prvi generalni sekretar, duhovito je, ali sasvim tačno, primetio da je cilj alijanse da „Amerikance zadrži unutra, Sovjete napolju, a Nemce nisko pri zemlji”. NATO je uspeo u ostvarenju tih ciljeva, ali se potom, kada je okončan hladni rat, čitavih nekoliko meseci bezglavo teturao, poput onih Pirandelovih likova koji tragaju za piscem. Onda je došlo do raspada Jugoslavije u kome je Srbija zgodno odigrala ulogu negativca (u regionu u kome je negativaca bilo s kraja na kraj Titove tvorevine).

Shodno načelu po kome birokratska neman nikad ne umire, nego samo mutira, alijansa je iznova rođena u vidu istočnih kandži američkog orla (zapadne kandže se pružaju preko Pacifika). Tobožnje neprijatelje NATO jednoobrazno biraju Sjedinjene Države, a ne njegove evropske članice. Vođe alijanse sada u Africi i Južnoj Americi vide buduća poprišta.

Prvo bojno polje na kome se NATO oprobao van svog neposrednog područja – Balkan – bilo je, ako ništa drugo, barem „evropsko”, kad već nije bilo „atlantsko”. Uporedo se javio i plan, bar tamo negde 1992 – sve imajući na umu Kosovo – da se slomi i potom rasparča Srbija. Taj proces je otelotvoren i u formiranju logora Bondstil, u pružanju podrške nezavisnosti Prištine, i, što je najnoviji potez, u planu predsednika Buša da kosovskim vlastima pošalje američko oružje. (Moglo bi se dogoditi da jednog od ovih dana veterani OVK budu regrutovani za borbu na nekom od ratnih frontova NATO.)

Danas je NATO veoma angažovan na skoro najvećoj mogućoj udaljenosti od „Evrope” i „Atlantika” – u Avganistanu. Tu treba dodati i sledeće: jedan deo NATO se tamo zaista bori. Međutim, snage Bundesvera su, na primer, odbile da idu u stvarne borbe. Drugačije rečeno, NATO počinje iznutra da gubi na snazi zbog toga što neki odbijaju da salutiraju i lupe petama na svaku američku komandu. U februaru se američki sekretar za odbranu Robert Gejts požalio da bi to moglo da „uništi alijansu”. Čovek onda ne može a da se ne upita šta je sa političkom solidarnošću i svrsishodnošću Evropske unije – uprkos njenim očiglednim uspesima i moći koju ona ima kao ekonomska sila. Ne treba gubiti iz vida da je ona uspostavljena 1951. godine kao ekonomska jedinica, kao Evropska zajednica za ugalj i čelik. Ni kroz sve mene koje su je pratile do sadašnjeg statusa organizacije u kojoj se okupilo 27 članica, ta grupacija nikada nije prevazišla svoje unutrašnje, duboke političke razlike. Te razlike istrajavaju i danas, svejedno da li se radi o pitanju formiranja sopstvene evropske armije, pitanju usvajanja obavezujućeg ustava, pitanju članstva Turske, nezavisnosti Kosova i, razume se, pitanju učešća Srbije.

Kada je reč o Srbiji, nije nezgodna jedino okolnost da se ona nalazi na sred srede jednog od glavnih evropskih puteva. Postoje problemi koji proističu iz činjenice da, posle svrgavanja Slobodana Miloševića – i njegovog potonjeg izručenja Haškom tribunalu – kao i brojnih drugih ustupaka svetskim silama, demonizovanje Srba i diskriminacija Srbije nisu ni ublaženi, a kamoli da su nestali. Daleko od toga da su nestali, oni su, zapravo, samo dobili na snazi i obuhvatu, tako da su sada sveobuhvatni i sveprožimajući. Zaboga, pa čak je i u najmračnijim danima vladavine nacista ostatak sveta Nemcima priznavao da imaju svoga Getea, svog Betovena i svog Tomasa Mana.

U 19. veku Vuka Karadžića su u Nemačkoj dočekali, izrazili mu dobrodošlicu i divili mu se Gete i Jakob Grim. Docnije je Nikoli Tesli u Sjedinjenim Državama ukazana dobrodošlica, makar da i nije bio slavljen. Danas bi verovatno odbili da im izdaju vize, a, ako bi, kojim slučajem, bili prvaci srpskog sporta, moglo bi im se dogoditi da im zabrane učešće na nekom takmičenju.

Čini se da je bar jedan evropski zvaničnik svestan da je put o kome je reč u direktnoj vezi sa postojanjem Srbije. U izlaganju koje je održao 20. marta u Sarajevu, britanski ministar za evropska pitanja Džim Marfi je rekao da je „Srbija na nacionalnom i istorijskom raskršću – izbor je Evropa ili izolacija”. Razume se, bila je to aluzija na parlamentarne izbore koji će se održati 11. maja. Ta je ocena, po svemu sudeći, sasvim preterana.

Dugoročno gledano, možda bi se ta kuća nasred puta mogla sagledati na jedan znatno iznijansiraniji način. NATO bi mogao da potraje još neko vreme, Evropska unija nešto duže. Ali, ja verujem da će Srbija sa svojom kućom nadživeti i jednu i drugu grupaciju. Na kraju krajeva, preživela je i prethodna carstva.