Protiv Dejtona su bili oni koji su ga stvarali

U novijoj istoriji srpskog naroda nema vrednijeg dostignuća od Republike Srpske. Naravno, tu mislim na konfliktna područja.

Dejtonski sporazum je bio pravedan dokument. On jeste predviđao da se mi povučemo na 49 odsto teritorije BiH, iako smo do tada držali 72 odsto, ali nije veličina važna, važan je kvalitet, a originalni Dejtonski sporazum je pružao taj kvalitet, davao državnost RS, kaže u razgovoru za „Politiku” nekadašnja predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić.

Iako nije lično učestvovala u njegovom stvaranju te 1995. godine u Ohaju, Plavšićeva je bila prva koja je morala da ga primenjuje. U razgovoru za naš list ona govori o tome na kakve je sve pretnje i prepreke nailazila s obe strane Drine, ko je dozvolio uništavanje Republike Srpske, kakav je odnos imala s drugim čelnim ljudima RS Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom, da li je i ko mogao sprečiti rat u BiH, šta bi savetovala Dodika...

„Kad su me pitali zapadnjaci, a kroz moj kabinet su prošli skoro svi predsednici i ministri spoljnih poslova zapada, od Bila Klintona do Žaka Širaka, ja nisam mogla javno da priznam da sam oduševljena Dejtonskim sporazumom, ali prema onome što je bio naš cilj, zašto smo mi u miru formirali RS bojeći se da se ne vrati 1941, bilo je jasno da je Dejton doveo do našeg cilja. Uspeh zavisi od toga koliko si se primakao cilju, a mi ne da smo se jako primakli, nego smo ostvarili svoj cilj. Ali, trebalo je to narodu objasniti. Meni je najveća briga bila vojska. Ja sam išla od kasarne do kasarne i tumačila Dejtonski sporazum i govorila da je to jedino dobro rešenje.

 

Više puta ste rekli da ste bili iznenađeni šta je ostalo od ovog dokumenta.

Ja nisam sebi mogla da dođem kakvu sam RS zatekla kada sam se vratila iz Švedske 2009, koliko je očerupana. Po originalnom dokumentu RS i Federacija su bile kao države. U zajedničkoj nadležnosti su bila samo tri ministarstva – za spoljne poslove, saobraćaj i telekomunikacije i ekonomske veze s inostranstvom. Sve ostalo, pravosuđe, vojska, policija bilo je u nadležnosti entiteta.

U govoru koji sam održala odlazeći s mesta predsednika RS 1998. godine, kada sam izgubila izbore, rekla sam svom nasledniku Nikoli Poplašenom: predajem vam RS onakvom kakva je po Dejtonu, predajem vam RS u komadu. Tada je, recimo, Brčko bilo naša teritorija. Nakon nekoliko meseci njegovog mandata Brčko je postalo disktrikt. Taj sunovrat nadležnosti RS išao je strašno brzo, naročito posle 2003.  

 

Dakle, odgovornost snosi i tadašnje rukovodstvo RS?

Bilo je pritisaka na njih. Ali, ako si preuzeo odgovornost da vodiš RS budi spreman i na pritiske i da ih izdržiš.

 

Jeste li pričali s Poplašenim kako se dešavalo da se oduzimaju nadležnosti RS?
On je bio predsednik RS kraće od godinu dana, a po Dejtonu je trebalo da bude dve godine. Na svoju inauguraciju krajem 1998. godine u hotelu „Bosna” pozvao je i Vojislava Šešelja. I svi ambasadori i gosti iz Sarajeva kad su čuli da je Šešelj došao masovno su se okretali i vraćali. To je bila fatalna greška Poplašenog. On je, dovodeći Šešelja, zabio nož u leđa RS.

 

Vi ste pričali da je i na vas vršen pritisak da ne primenjujete Dejtonski sporazum, da vam je čak i prećeno smrću. Ko vam je pretio?

Ne bih da pričam o tome. I Milošević je radio protiv mene. I neki rukovodioci iz RS su mi pretili. Protiv sporazuma su bili oni koji su bili u Dejtonu.

 

Zašto?

Zato što je Dejton podrazumevao da Karadžića više nema kao predsednika.

 

A zašto je protiv bio Milošević?

Pošto su mu govorili da je faktor mira na Balkanu, a onda da je balkanski kasapin, on je sporazum potpisao pod pritiskom Ričarda Holbruka i još nekih. Mi smo mu došli za potkusurivanje da bi ponovo postao faktor mira. Dejtonski sporazum se sad pripisuje Miloševiću. U suštini i jeste tako jer da nije bilo njega ne bi imali ovaj Dejtonski sporazum.

 

Vi ste imali vrlo loše mišljenje i o tadašnjem rukovodstvu RS. O njima ste podjednako loše mislili i vi i Milošević?

Jeste. Isto onako kao što je on bio ucenjen, isti metod je on primenio na njih. Mene nije mogao da ucenjuje. Zvao me čak da pređem u Beograd jer je, kako je rekao, Banjaluka mala sredina za mene, ali sam to odbila.

 

Kada ste vi preuzeli rukovođenje RS 1996. godine stigla je optužnica iz Haga Karadžiću?

Da. Ja sam razgovarala s Medlin Olbrajt, ona je bila voljna da pod tepih stavi slučaj Karadžića. Ali, kako mi je rekla, on njima nije dao da ga zaborave. Jer dao je intervju nekom grčkom listu, a morao je da preda dužnost i kao predsednik RS i kao predsednik SDS-a i da zaćuti. Ja sam pitala Karadžića što ste dali intervju i ispričala mu za predlog Olbrajtove, a on mi je rekao da mi zabranjuje da s njom pričam.

 

Vi ste rekli i da za mnoge zločine niste znali, da ste se kao potpredsednik RS za vreme rata bavili humanitarnom delatnošću, ali da u Hagu to niko nije hteo da posvedoči. Zašto?

Zbog strašnih pritisaka. Karadžić je imao veliku podršku. Mi smo imali loš odnos jer je morao meni da preda dužnost i tako bi prošao svako da je bio na mom mestu.

 

Jedino ste o Mladiću imali lepo mišljenje.

Zato što nije bio korumpiran. Ali sam morala da ga penzionišem jer je i za njega bila podignuta optužnica.

 

U intervjuu jednom švedskom listu ste rekli da ste se „žrtvovali i pregovarali s optužbom da biste dobili blažu kaznu”, a prilikom priznanja ste izjavili da se osećate krivom jer ste morali da znate za zločine koji su činili Srbi. Šta je istina?

I jedno i drugo. Ja sam se bavila humanitarnim poslom. Kada se tadašnje rukovodstvo vraćalo s pregovora niko mi ništa nije govorio, ja pitam, oni nekim svojim prijateljima u Beogradu kažu sve, meni ništa. Onda se mislim da za ovu moju oblast ja to i ne moram da znam. Nisam htela da se ponižavam da ih pitam sto puta. Meni je bilo važno da mogu proći konvoji s humanitarnom pomoći, da mogu proći izbeglice. U priznanju sam rekla da niko nije kriv, najmanje srpski narod, samo sam kriva ja. Nisam želela da dozvolim da me godinama povlače po sudnici, da dovode lažne svedoke, nisam im htela pružiti tu priliku.

 

Dakle, istina je da ste hteli i da vam se smanji kazna, ali i da ste se osećali krivom?

Ja o kazni s njima nisam uopšte razgovarala. Tužilac me pitao da li sam svesna da mogu dobiti i doživotnu kaznu. Oni su znali da sam ja radila humanitarne poslove, ali je trebalo sve rukovodstvo RS, do nivoa predsednika vlade, optužiti. Advokat mi je rekao da ima verovatnoće da ću ako priznam dobiti manju kaznu i predložio da priznam krivicu jer je to jedini način da me ne maltretiraju. Priznanjem sam i sebi olakšala. Da li sam ja smela da kažem ja radim humanitarne poslove i mene treba samo to da interesuje? Ja sam kriva, zaista kriva što sam svoje dostojanstvo stavila na prvo mesto. Ja sam bila potpredsednik i nisam imala pravo na to, trebala sam non stop insistirati na pitanju šta je na terenu.

 

Zašto ste pristali da radite u takvom okruženju?

Jedino sam mogla da kažem da neću biti potpredsednik. Ali bilo je to vreme rata, šta bi Srbi rekli. Obezglavili bi se.

 

Bakir Izetbegović kaže da RS nema ni moralnih ni pravnih i istorijskih argumenata za otcepljenje od BiH.

On ili je lud ili je strašan pokvarenjak. RS je međunarodno priznao Dejtonski sporazum.

 

Dakle, RS ima pravo na referenduma za odvajanje?

Da, svaki narod ima pravo na referendum.

 

I to ne bi bilo protiv Dejtona?

Ni govora.

 

Da li bi raspisivanje referenduma dovelo do rata u BiH?

Ne bi.

 

A do vojne intervencije?

Ja mislim da ne može zbog Rusije. Ona može da stavi veto u UN.

 

Kako biste se ponašali na mestu Dodika. Šta biste ga savetovali?

Ja bih ćutala, ne bih davala izjave samo bih radila, napravila bih RS kao dragulj. Nikada ne treba zaboraviti koliko je visoka cena postojanja RS, koliko je mladih ljudi izgubilo živote, koliko je među njima invalida, koliko se ljudi pomerilo iz svojih kuća.

 

Šta mislite kako će vas posle svega pamtiti istorija?

(Uzdah) Ne znam. Sad mi je samo smešno što svi kao papagaji govore o Dejtonskom sporazumu, a mene su hteli zbog njega da zatvore i ubiju.