Višak ambicija, manjak novca

„Ako NATO ima budućnost, onda je ta budućnost uslovljena dvema stvarima”, izjavio je još 1989. godine, u vreme spajanja dve nemačke države, Ted Karpenter sa američkog instituta „Kejto”. Po njemu „prvi uslov budućnosti NATO-a jeste da to bude organizacija kojom upravljaju Evropljani, a da SAD imaju u njoj neznatno veću ulogu od formalnog članstva, što praktično znači odlazak američkih vojnika iz Evrope”. Drugi uslov je da se „NATO preusmeri na zadatke regulisanja prelaznog perioda istočnoevropskih društava”.

Da li je, dakle, došlo vreme za to? Ima li NATO budućnost?

Od svog osnivanja 1949. godine zapadni vojni savez prolazio je kroz različitu dinamiku. Pre velike proslave u aprilu 1999. u Vašingtonu kada je svečano obeleženo 50 godina postojanja i kada je sve odisalo samozadovoljstvom posthladnoratovske pobede, u NATO se kao poslednja uključila Španija i to još 1982. godine. Na pedesetogodišnjicu alijanse, uz krvavi vatromet u Jugoslaviji, NATO-u su pristupile Poljska, Češka i Mađarska. Na samitu NATO-a u Vašingtonu 1999. godine definisana je i nova strateška koncepcija saveza i ponovo zacrtana socijalna komponenta „kluba”.

Novi strateški koncept stavio je tada veći naglasak na vojne intervencije u regionima kao što je Kosmet, ako je potrebno i bez mandata Saveta bezbednosti UN. Već tada je bilo jasno da postoji dinamika širenja saveza na Istok koju će biti vrlo teško zaustaviti, bez obzira na to šta o tome mislila Rusija. Širenje NATO-a tada je predstavljeno kao dugotrajan proces, a ne jednokratni događaj. Za nove, potencijalne, članove saveza prilično nejasno su formulisani kriteriji prijema: poštovanje tržišne demokratije i građanske kontrole nad vojskom, minimalne norme vojne interoperabilnosti i spremnost da se preuzme puna odgovornost članstva u savezu. Nešto kao „meni” ili neka vrsta „ribnjaka” u kojem se mešaju politički savezi i vojne rezerve i gde Amerikanci biraju u skladu sa svojim potrebama.

Jer, Amerika je dosegla neku vrstu kritične vojne mase koju karakteriše sofisticiranost naoružanja bez premca, pa Vašington svaki pokušaj partnera iz NATO da se u tom segmentu priključe više smatra za hendikep nego za adut. Utoliko pre što su Evropljani značajno smanjili svoje vojne budžete, čime su ugrozili kredibilitet i koherentnost alijanse. Upravo u tom kontekstu generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer nedavno je izjavio kako je samo sedam od ukupno 26 članica saveza dostiglo nivo od dva odsto BDP za vojne troškove. Nedostatak finansija i nedostatak vojnika, uz neke nove strahove članica alijanse biće i tema NATO samita u Bukureštu.

NATO ima problem koji pogađa i EU, jednostavno nema dovoljno vojnika. Oko 40.000 vojnika saveza nalazi se u Avganistanu i još 17.000 vojnika je na Kosmetu i to je praktično plafon prenapregnutosti alijanse. Teret toga je za neke članice saveza postao pretežak i preskup, jer one same snose troškove za svoje vojnike. Jap de Hop Shefer pokušao je da promeni finansiranje misija tražeći da se proširi sistem zajedničkog plaćanja, pri čemu bi sve članice davale finansijski doprinos, čak i ako ne šalju svoje vojnike, ali to nije prošlo.

Stvar je prilično bolna i oko „Snaga za brze intervencije”, koje je trebalo da deluju kao „vatrogasci” u službi NATO, ali za takve trupe nisu obezbeđeni potrebni vojni kapaciteti. Do samita u Bukureštu članice NATO-a trebalo je da stave na raspolaganje dodatnih 25.000 vojnika za te trupe, ali od toga nema ništa.Da javna blamaža bude izbegnuta još na samitu u Rigi krajem 2006. godine pobrinuli su se Amerikanci, koji su tada u poslednjem trenutku obećali svojih 3.000 vojnika. Ali ni ti vojnici nikada nisu stigli u NATO strukturu, jer ni Amerikanci više nisu bili za tako nešto i zainteresovani. Jer, SAD jedva da obezbeđuju dovoljan broj vojnika za Irak.

Po svemu sudeći vreme za velike i ambiciozne projekte je prošlo i iza leđa Jap de Hop Shefera već se vode diskusije kako treba da izgleda prava transformacija NATO-a. U koaliciji „voljnih”, principu koji su Amerikanci razvili za rat u Iraku i koji je skoro doveo do podele u savezu, sada mnogi vide i jedinu realnu mogućnost da se obezbedi budućnost NATO-a, ne samo kao vojnog saveza već i kao dela jedne široke mreže za intervencije širom sveta.

U predvečerje samita u Bukureštu pojavljuju se i nova strahovanja nekih članica NATO-a za svoju bezbednost. Norveška strahuje da bi je alijansa ostavila na cedilu u slučaju sukoba sa Rusijom oko zajedničke kopnene granice i problema u Barencovom moru. Tu su i sporna rudna bogatstva ispred obala ostrva Svalbard, a tu je i ribolov.

Što se tiče Češke i Poljske, koje sumnjaju u solidarnost ostalih članica saveza oko predviđenog američkog sistema ABM na teritorijama te dve države, Prag i Varšava traže da se član 5. pravilnika NATO-a o pružanju pomoći u slučaju rata uzdigne na nivo zvanične doktrine alijanse. Ostale zemlje za sada o tome ćute. Sve u svemu, pred samit u Bukureštu NATO je pred velikim izazovima, ali ima i grdnih problema. Za Srbiju je taj samit interesantan i po tome što će neke od bivših jugoslovenskih republika verovatno dobiti poziv za članstvo. Srbija će to gledati sa strane, kao da gleda ponovnu udaju svog nekadašnjeg bračnog partnera...

Miroslav Lazanski

-----------------------------------------------------------

Podobnost za oružje

Prvi potez Vašingtona posle priznanja nelegalne nezavisnosti Kosova i Metohije bio je da ovoj „državi” omogući uvoz američkog oružja. Odluku o tome prošle nedelje potpisao je predsednik Džordž Buš, obrazloživši je potrebom da se „ojača bezbednost Sjedinjenih Država i unapredi mir u svetu”.

Isto obrazloženje Buš je dao i kad je potpisao odluku o „podobnosti Srbije i Crne Gore da primi odbrambena sredstva i usluge” i uputio je državnom sekretaru. Razlika je u tome što je ova odluka doneta više od dve godine po padu Slobodana Miloševića i ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa Vašingtona i Beograda - u maju 2003. godine.

To što su SAD požurile da svega mesec dana pošto su zvanično priznale Prištinu dozvole izvoz oružja u „Republiku Kosovo” nije samo redak slučaj u istoriji diplomatije, već i poruka da će Albanci imati vojsku i da bi južna srpska pokrajina u budućnosti mogla da postane deo NATO-a.

S. R.

-----------------------------------------------------------

„Združena sila”, a ne „Milosrdni anđeo”

Pravi, odnosno zvaničan naziv operacije NATO u SR Jugoslaviji 1999. godine bio je „Združena sila”, a ne „Milosrdni anđeo”, kako se kod nas najčešće imenuje. Akcija bombardovanja kod nas je krštena i kao „Moralni imperativ”, „Odlučna akcija” i „Humani anđeo”.

„OperationAlliedForce”, kako glasi naziv NATO operacije u originalu, moglo bi da se prevede i kao „Operacija Saveznička sila”.

Sasvim je moguće da je prvu grešku napravio tadašnji kineski predsednik Đijang Cemin. Kako su preneli mediji u Pekingu, on je prilikom posete Italiji 25. marta 1999. upotrebio upravo frazu „plemeniti anđeo”.

„Najgore je što će u bombardovanju koje su SAD nazvale „Operacijom Plemeniti anđeo”, život i imetak izgubiti mnogi nevini civili”, rekao je tada Đijang, a tu izjavu je preneo i Tanjug. Isti izraz narednih dana počeli su da koriste predstavnici Vojske Jugoslavije.

Zabuna oko imena operacije nastala je verovatno zbog naziva onog dela operacije pod kojom su američke snage učestvovale u zajedničkoj akciji alijanse. Ona se zvala „Plemeniti nakovanj” – „NobleAnvil”, pa je neko reč „anvil”, po svemu sudeći, pogrešno razumeo i od „nakovnja” je postao „anđeo”.

Prema saopštenjima Pentagona, snage za „Operaciju Plemeniti nakovanj” bile su spremne u februaru 1999. godine, akcija je počela 24. marta, a završila se 20. jula.