Mrlja Sirije na Obaminom legatu

Po cenu optužbi da je neodlučan, strašljiv i popustljiv, Barak Obama izbegao je da ponovi militarističke avanture svog prethodnika, ali je SAD ipak uvukao u rat u Siriji koju je ostavio u opštem rasulu i sve dalje od domašaja američke spoljne politike.

Problemi su počeli u Iraku odmah pošto je 2011. povukao američke vojnike. Predsedniku se na teret stavlja da je, štiteći šiitsku vlast u Bagdadu, dopustio marginalizaciju značajnog dela iračkog sunitskog društva.

Njegova administracija propustila je da primeti militantnu grupu koju je stvorilo sunitsko nezadovoljstvo. Islamsku državu je u januaru 2014, u intervjuu magazinu „Njujorker”, omalovažavajuće poredio s „prvom postavom košarkaškog tima koledža koji bi da igra u NBA ligi”. Kakva kolosalno pogrešna procena!

Kada je konačno razumeo da je problem nastao zbog loše vladavine u Bagdadu, kada je Pentagon zaključio da ID opasno spaja „ideologiju, sofisticiranost strategije i taktičkog vojnog junaštva”, bilo je kasno. Islamska država postala je najbogatija, najorganizovanija i najbrutalnija teroristička formacija koja je za samo nekoliko meseci 2014. izmenila mapu Bliskog istoka.

Obama je potom olako obećavao da će uništiti islamiste. Kalkulisao je analizirajući različite opcije – sve dok opcije nisu ukinute. Na kraju je prvo poslao bombardere na islamiste po Iraku, a ubrzo posle toga je prvi put američke vojne snage angažovao i na nebu iznad Sirije.

U Siriji je još 2009. startovao sa idejom promene režima i rušenja sirijskog predsednika Bašara el Asada, ali je prvom cilju morao da pridruži i drugi – uništavanje islamista.

Sirija je pretvorena u glavni poligon za testiranje Obamine doktrine oslonca na lokalne saveznike i izbegavanja slanja „američke čizme”. To što se odupro pritiscima američkih jastrebova i nekih militantnih saveznika opravdalo je Nobelovu nagradu za mir koju je dobio na početku mandata, ali se pokazalo nedovoljnim da skine Asada sa vlasti i uništi islamski kalifat.

Kritikovali su ga što je propustio da na vreme naoruža opoziciju i optuživali da je odsustvom prihvatljive alternative Asadovom režimu i indiferentnošću prema patnjama miliona Sirijaca doprineo fragmentaciji opozicije i omogućio prodor ekstremista.

Oslanjao se na „umerene” pobunjenike, obučavao ih i naoružavao trošeći milijarde dolara, da bi se ispostavilo da se radi o nepouzdanim saveznicima koji su menjali strane i ne jednom dobijenu opremu i oružje odnosili islamistima.

Posebno su ga kritikovali zbog neodlučnosti da energičnije vojno interveniše kada je pogazio ranije dato obećanje da će to učiniti ukoliko Asadov režim pređe „crvenu liniju” – upotrebi hemijsko oružje. Javili su mu da se to dogodilo – što nikad nije dokazano – ali on se mudro uzdržao.

Ruska vojna intervencija septembra 2015 , uz pomoć iranskih i libanskih šiita, okrenula je ratnu sreću na Asadovu stranu. Decembarski pad Alepa u ruke režima označio je krah Obamine politike. Činjenica da on napušta Belu kuću a da Asad i dalje vlada u Damasku, da ostaje važan igrač u političkoj tranziciji Sirije, potvrđuje da Obama nije imao jasan plan kako da ostvari svoju želje.

Rat u Siriji daleko od toga da je završen, ali Asad je uspeo da svoje direktne protivnike pošalje u prošlost. Rascepkana opozicija će se možda povući u ilegalu i gerilskim akcijama pokušavati da ugrozi režim, ali ona više nije pretnja. Štaviše, ukoliko se zbog opstanka bude približavala džihadistima, izgubiće svaki legitimitet, posebno ukoliko režim konsoliduje kontrolu.

Vladimir Putin je uz minimalnu cenu blokirao Obamu, omogućio Rusiji središnu ulogu u bilo kakvom rešenju o prekidu građanskog rata i ostanak u Siriji, a konflikt je umešno iskoristio da potvrdi nameru Kremlja da ne dopusti da bude gurnut na marginu bilo kakvih globalnih zbivanja.

Obama je godinama insistirao da Sirija nije od velike strateške važnosti za Ameriku, ali ubacivanje Rusije u region potvrđuje pogrešnost ove procene. SAD rizikuju pristup energiji, sposobnosti da se direktno bore protiv terorizma, kapacitetu da štite Izrael. Ugrožavaju odnose sa Turskom, Iranom i Saudijskom Arabijom.

Na kraju Obamina dva mandata Sirija je u katastrofalnom stanju. Više od 400.000 poginulih, 11 miliona bez doma, raseljenih po zemlji i u izbeglištvu po Bliskom istoku i Evropi. Teško je razumeti zašto njegova administracija nije uspela da učini gotovo ništa suočena sa najvećom izbegličkom krizom posle Drugog svetskog rata. „Istorija nikada neće oprostiti Obami ono što je učinio sirijskom narodu”, izjavio je nedavno jedan od opozicionih lidera „Volstrit džornalu”.

Rezultat je izostao i u borbi protiv Idila. Teritorije kalifata se smanjuju, ali ID preko terorizma nastavlja da orkestrira smrtonosne udarce i inspiriše „usamljene vukove” potvrđujući da kao ideologija neće nestati.

Obamina sirijska strategija nije jedina koja tamnim tonovima senči njegov legat. Odobrio je intervenciju u Libiji i blakonaklono posmatrao rat u Jemenu. Ponovo se upetljao u Irak gde je uputio 5.000 vojnih savetnika. Pokvario je odnose sa Izraelom a nije ih popravio sa Arapima, pa se pridružio dugoj listi američkih predsednika koji su neuspešno pokušali da reše izraelsko-palestinski sukob.

Da li ovome dovoljno parira to što je likvidirao Osamu bin Ladena, sprečio velike terorističke napade na Ameriku, sklopio istorijski sporazum o nuklearnom programu sa Iranom, diplomatski se otvorio prema Kubi i Mjanmaru?

Na istoriji je konačna reč. Ne možemo sa apsolutnom sigurnošću da prepoznamo koje će elemente Obamine politike budući istoričari hvaliti a koje kritikovati. Više je verovatno da će istorija prema njegovoj bliskoistočnoj politici biti surovi sudija.