Samo domaća industrija Srbiju spasava

Rezultati privrede u 2016. godini najbolji su od 2008, kažu ekonomisti. Prošlogodišnjim povećanjem bruto domaćeg proizvoda od oko 2,8 odsto Srbija je konačno premašila nivo razvijenosti od pre početka svetske ekonomske krize, ali mnogo zaostaje za zemljama centralne i istočne Evrope. Krajem osamdesetih prošlog veka naša zemlja je bila na sličnom nivou razvijenosti kao Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka i Poljska. Sada su one u proseku za 85 odsto razvijenije od Srbije, kazuje računica ekonomiste Milojka Arsića. On tvrdi da je ovih pet zemalja danas za oko 60 odsto razvijenije nego 1989, dok je Srbija za 25 odsto siromašnija nego te godine.

Arsić primećuje da u javnosti postoje dva viđenja uzroka zaostajanja Srbije. Jedni ga vide u ekonomskoj politici i reformama nakon 2000, naročito u privatizaciji i liberalizaciji, a drugi u raspadu Jugoslavije, ekonomskoj izolaciji i hiperinflaciji tokom devedesetih godina prošlog veka. Treći, među kojima je najviše predstavnika tehničke inteligencije, smatraju da su i prvi i drugi u pravu i da se radi o jedinstvenom autodestruktivnom procesu koji je imao dve faze.

Kako Srbija može da nadoknadi ovo zaostajanje?

Arsić navodi dva preovlađujuća predloga ekonomista. Prvi: da se rast privrede pokrene povećanjem domaće tražnje, odnosno da se ekspanzivnom fiskalnom i monetarnom politikom podstakne rast tekuće potrošnje građana i države. Drugi: da se to učini povećanjem investicija, s tim da domaća potrošnja tokom nekoliko narednih godine raste sporije od BDP. Preovlađuje stav da se dugoročno održiv rast privrede Srbije ne može zasnivati na fiskalnoj i monetarnoj ekspanziji – potrebne su visoke investicije.

Šta o navedenim dilemama misle inženjeri, čije stavove javnost retko ima prilike da čuje? Ima li za Srbiju prečice kojom bi najbrže stigla u svoju bogatiju prošlost?

Najveći greh srpske ekonomske politike u proteklih četvrt veka je tragično zapostavljanje industrije, posebno prerađivačke, a zatim potpuno zaustavljanje tehnološkog razvoja, ukazuje dr Petar B. Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS). Tako je nastala duboka provalija između proizvodnje i potrošnje.

– Živimo u industrijskoj ekonomiji i zato bez produktivne i inovativne industrije, država ne može da postigne trajnu ekonomsku stabilnost i tu nikakve fiskalne i monetarne akrobacije i alhemije ne pomažu – ukazuje Petrović. – To je 2008. shvatila ujedinjena Evropa i zato je ključni politički prioritet Brisela industrijalizacija ekonomskog sistema, odnosno „Evropska industrijska renesansa”, kako to oni poetično nazivaju. Politika kojom taj cilj treba da bude postignut ima o četiri stuba, a dva su glavna – intenzivni tehnološki razvoj i razvoj ljudskog kapitala. Amerika čini isto, sprovodeći 'In-shoring' program čiji je glavni cilj masovni povratak industrije, pri čemu se, kao i u Evropi, težište stavlja na nove tehnološke prodore i to država investira milijarde dolara.

Srbiji je, takođe, potrebna pametna industrijalizacija, naglašava naš sagovornik, koja će nas iz društva potrošača, pretvoriti u inovativno društvo proizvođača.

– Za taj proces potrebna je nova industrijska politika koja mora da pođe od realnog stanja – dodaje Petrović. – Odnosno, od takozvane tehnološke mape Srbije kao osnove i dobro osmišljenih programa, a ne od beskrajnog niza jalovih fraza i besmislenih tabela, kojima su ekonomisti često skloni.

Uspešna industrijska politika, naglašava Petrović, zapravo je ključni državni i nacionalni projekat koji treba da definiše dobro izbalansirana rešenja za četiri osnovne komponente: Podsticajni ambijent – institucije, infrastruktura i makroekonomski kontekst, ljudski resursi –zdravstvo i obrazovanje, tržište – proizvoda, rada i finansijskog kapitala, i inovacioni eko-sistem.

Ovih dana je u žiži medijskog interesovanja Svetski ekonomski forum u Davosu. Petrović podseća da je u Godišnjem izveštaju o konkurentnosti globalne ekonomije za 2016–2017. Srbija na 90. mestu od ukupno 138 nacionalnih ekonomija, a od evropskih država, već godinama, na pretposlednjem mestu.

– Kada je reč o četvrtom stubu pametne industrijalizacije – inovacionom eko-sistemu, koji se odnosi na razvoj proizvodnih tehnologija, u tom izveštaju stoje gotovo zaprepašćujuće činjenice – napominje Petrović. – Po raspoloživosti najnovijih proizvodnih tehnologija nalazimo se na 103, a po sposobnosti kompanija da prihvate nove tehnologije na 122. mestu. Slično je i sa inovativnošću. Po ulaganju kompanija u istraživanje i razvoj smo 121., a po inovativnoj sposobnosti kompanija na sramotnom 130. mestu. Sa takvim performansama proizvodnog sistema industrijalizacija je čista utopija i nešto se mora radikalno promeniti.

Petrović naglašava da je srpska industrija osamdesetih godina prošlog veka sopstvenim znanjem projektovala i proizvodila industrijske robote. Numerički upravljane alatne mašine masovno je izvozila širom sveta, uključujući i tržište SAD i Nemačke, što ukazuje na totalnu tehnološku zapuštenost i istovremeno na ogromne neiskorišćene mogućnosti.

– Upravo je u tom neiskorišćenom potencijalu prečica za ubrzani ekonomski rast Srbije i premošćavanje višedecenijskog razvojnog zastoja i ukupne društvene stagnacije – tvrdi Petrović. – Oni su i u sposobnostima srpskog inženjerstva, koje potvrđuje i pomenuti Godišnji izveštaj o konkurentnosti. Po kvalitetu naučno-istraživačkih institucija zauzimamo 60., a po kvalitetu obrazovanja u oblasti matematike i primenjenih nauka 46. mesto. Ovaj potencijal treba iskoristiti i unaprediti.

Prenoseći i stavove svojih kolega. Petrović ukazuje da je poznat fenomen tehnološkog sustizanja, odnosno konvergencije, koji kaže da nerazvijene ekonomije imaju potencijal bržeg razvoja od razvijenih ekonomija. Ali, samo u meri u kojoj mogu da obezbede kvalitetniji ljudski resurs od onog kojeg tipično nerazvijene ekonomije poseduju.

Zato ovaj deo stručne javnosti poručuje kreatorima ekonomskih politika da zaborave mantre neoliberalne ekonomije, koje su prethodnim vladama služilo kao alibi da ništa ne preduzimaju i da se odlučno okrenu sopstvenom tehnološkom razvoju i izgradnji jakog industrijskog sektora.

Pored ostalog i zato što je jaka domaća industrija najmoćniji magnet i za privlačenje kvalitetnih stranih investicija. Naročito u visokotehnološkim sektorima prerađivačke industrije.