Socijalisti mogu gde ne mogu radikali

Samo osam godina od pada Miloševićevog režima, socijalisti su na korak od toga da postanu stranka prihvatljiva za saradnju i najžešćim oponentima iz DOS-a. Radikali, kao drugi sinonim za mračne devedesete, iako su na vlasti proveli mnogo manje vremena nego socijalisti, još su daleko od oprosta za grehe iz prošlosti.

Cena Socijalističke partije Srbije, koja bi posle majskih izbora mogla da se nađe u ulozi stranke sa najvećim koalicionim potencijalom, naglo je skočila zbog raskola u koaliciji Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije.

I bez zvaničnog odricanja od osnivača stranke Slobodana Miloševića i njegove politike (na čemu je DS insistirao pre četiri godine u vreme prve Koštuničine vlade kojoj je SPS davao manjinsku podršku) socijalisti su, zvanično, „evoluirali” do prihvatljivog partnera za DS, a nezvanično, čak i za Liberalno-demokratsku partiju.

Funkcioneri stranke Čedomira Jovanovića u nezvaničnim razgovorima tvrde da bi, ako Tadić ne uspe drugačije da napravi vladu, „progutali” aranžman po kome bi LDP i SPS pružali podršku manjinskoj vladi DS-a.

DS i stranke okupljene oko nje, međutim, još nisu spremne da amnestiraju i Srpsku radikalnu stranku. Tome, verovatno dosta doprinosi i činjenica da je lider radikala živ i da mu se sudi u Hagu. Međutim, za „nepodobnost” radikala i podobnost socijalista, smatraju analitičari, presudna je činjenica da su radikali najjača stranka u Srbiji, a SPS jedna od onih sa najvećim izgledima da preskoči cenzus.

Da DS i stranke okupljene oko njega danas prave veliku razliku između socijalista i radikala, jasno je iz izjava najviših zvaničnika ove stranke. I sam lider DS-a Boris Tadić poslednjim izjavama dao je do znanja da Šešeljevi i Miloševićevi sledbenici više nisu isto.

Potpredsednik vlade Božidar Đelić i funkcioner DS-a preksinoć je na TV Panonija bio jasan – saradnja sa SRS-om je apsolutno isključena, a sa socijalistima „moguća, ali malo verovatna”.

Možda i zbog toga što socijalisti danas (za razliku od pre četiri godine kada ih je iz političke smrti „reanimirao” Vojislav Koštunica uvlačeći ih u sistem kroz manjinsku podršku njegovoj prvoj vladi) imaju veće apetite i nadaju se ulasku u izvršnu vlast.

Ova stranka, kako tvrde njeni funkcioneri od poslednjih parlamentarnih izbora, više neće nikome pružati manjinsku podršku.

Iako bi breme prošlosti koje na leđima nosi SPS trebalo da bude veće od onog koje opterećuje radikale, trenutna „politička težina” socijalista, od oko pet odsto, čini ih prijemčivijim za saradnju.

Socijalisti, naime, ne mogu da preotmu ali mogu da pripomognu vlast.

– Radikali su dovoljno jaki da predstavljaju kontrapunkt. Oni su konkurent – kaže sociolog Vladimir Vuletić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Socijalisti su sada poželjan koalicioni partner, kako kaže Vuletić, zbog malog rejtinga koji ih ne stavlja u ulogu konkurenta, ali ih stavlja u poziciju jezička na vagi između dva bloka koji predvode DS i SRS. Uz to su se, dodaje on, u međuvremenu kadrovski obnovili i podmladili, za razliku od radikala.

– A značajno je i to što su se socijalisti u poslednje vreme primetno uzdržavali od bombastičnih izjava– ističe Vuletić.

Prednost socijalista u odnosu na radikale jeste mali rejting, koji umanjuje njihov ucenjivački potencijal, smatra politikolog Zoran Stojiljković.

– Socijalisti neće mnogo tražiti niti mnogo zatezati – objašnjava on.

Stojiljković smatra da je socijalistima sada najvažnije da pribave „legitimaciju” sistemske stranke sa demokratskim predznakom koji bi im za domaću upotrebu donela saradnja sa DS-om. Na međunarodnom planu epitet demokratske zaradili bi ulaskom u Socijalističku internacionalu u kojoj se već nalazi DS.

Prema nezvaničnim informacijama DS je i ranije razmišljao o aranžmanu sa socijalistima i kao protivuslugu nudio podršku za ulazak SPS-u u ovu organizaciju stranaka leve orijentacije.

Zbog toga, kako ocenjuje naš sagovornik, socijalisti verovatno neće uslovljavati svoju podršku pitanjima kao što su Hag i Kosovo, pogotovo što rešenje ovih problema ne očekuje tako skoro.

Kako se menjao odnos demokratskog bloka prema socijalistima od 5. oktobra 2000. godine do danas najbolje ilustruje činjenica da je Koštuničin DSS uspeo (zajedno sa G17 plus) da preživi saradnju sa socijalistima bez većih gubitaka, a da bi ih flertovanje sa radikalima moglo skupo stajati. Stranka premijera bi zbog „tolerancije” prema radikalima mogla trajno da izgubi mesto na onoj strani političke scene koju zauzima takozvani demokratski blok.

Na upražnjeno mesto bi, tvrdi Vuletić, mogao da uskoči SPS i u cilju očuvanja svog koalicionog kapaciteta, oni se do samih izbora neće izjašnjavati kojoj opciji su bliži ostavljajući otvorenim sve opcije. To ne treba očekivati ni od DS-a, ali ni od ostalih učesnika na izborima, kako zbog potencijalnih partnera, tako i zbog glasača osetljivih na ovakvu vrstu saradnje.

Najavu saradnje doskorašnjih protivnika, smatra Stojiljković, jednako bi mogli da kazne i glasači DS-a i SPS-a.

Ali već na sledećim izborima, ovakve koalicije mogle bi da budu uobičajena praksa za stranke i normalna stvar za glasače.