I-mejl iz 18. veka

Naš noćni urednik Hranislav Nikolić, među kolegama poznat kao „Papi”, za sledeću godišnjicu „Politike” biće u zasluženoj penziji, pa će time iz redakciji otići poslednji akter jedne novinske službe koja je prestala da postoji pošto joj je istekao rok upotrebe: takozvanog teleks odeljenja u kojem je Papi započeo karijeru.

Drugari iz „teleksa” su nam bili „veza sa vestima”: donosili su ono što je pristizalo na  agencijske teleprintere, rolne sa izveštajima naših domaćih i dopisnika iz inostranstva, sa tele-foto mašine osamdesetih u redakciju je ušao telefaks, a prvi kompjuteri su se uselili početkom devedesetih. Uoči smene vekova uvodimo i elektronsku poštu, da bi poslednji zaposleni u „teleksu” svoj radni vek završio pre nešto više od 10 godina.

Informatička revolucija je izmenila prirodu starih medija i stvorila neke nove. Ono što je međutim ostalo, to je važnost vesti i njihovog tumačenja.

Nova trocifrena godišnjica „Politike” je povod za podsećanje da je današnja sveopšta povezanost koju nam omogućavaju moćni kompjuteri koje gotovo svako nosi u džepu ili tašni (i sa kojima može i da se telefonira) još nešto novo: pre nego što smo postali zatrpani lavinom ekspresnih informacija, za vesti je bilo potrebno – mnogo strpljenja.

Vest o jednostranom proglašenju nezavisnosti 13 britanskih kolonija u Novom svetu 4. jula 1776, čime su stvorene Sjedinjene Američke države, u London je stigla tek posle više od mesec dana, 10. avgusta iste godine. Najhitnija vest 19. veka, atentat na predsednika Linkolna 14. aprila 1865, iz Amerike je u Evropu (London) putovala 12 dana, poštanskim parnim brodom (prvi prekookeanski telegrafski kabl koji je prenos vesti dramatično ubrzao položen je godinu dana kasnije).

Apetit za vestima postojao je oduvek: vestima o ishodu bitaka, smeni vladara, odlascima i prispećima brodova… Kroz istoriju, vesti su imale istu funkciju kao i danas: podmazivači ekonomije i trgovine, ali i faktor politike.

Neku vrstu poštanskih službi koje su korišćene i za prenošenje vesti imala su sva carstva, ali je za ovu priliku zanimljivo podsećanje na jedan zaboravljeni sistem komuniciranja na daljinu, koji je bio neka vrsta preteče današnjeg i-mejla, ali bez struje.

Reč je o „optičkom telegrafu” francuskog izumitelja Kloda Šapa (on je smislio i pojam „telegraf”) koji je širom sveta primenjivan od 1793. do 1846. To je sistem koji je počivao na mreži međusobno vidljivih tornjeva na međusobnom rastojanju od pet do 20 kilometara.

Svaki toranj je bio svojevrsni drveni semafor (i tu reč dugujemo pomenutom Francuzu): na vrhu stuba bila je prečka koja je mogla da se pomera, a na njenim krajevima uz pomoć konopca podešavani kraci. Sve u svemu, ta pomeranja su mogla da formiraju 196 različitih simbola. „Telegrafista” u svakom tornju je durbinom posmatrao signal koji formira prethodni i kopirao ga u svojoj stanici, sledeći bi činio isto… Poruka je tako putovala brzinom od jednog do tri znaka u minutu.

Infrastruktura „optičkih telegrafa” izgrađena je tokom nekoliko decenija širom Evrope (u Francuskoj ona je imala 500 tornjeva i bila duga 5.000 kilometara) i Amerike. Prestala je da se koristi kad se pojavio električni telegraf, a potom će, zahvaljujući Tesli i ostalim tehnološkim genijima, uslediti bežični prenosi signala, radio, pa televizija i na kraju, najveći poduhvat civilizacije – internet.

Pripadnik sam generacije spoljnopolitičkih novinara i dopisnika iz inostranstva koji su koristili dobar deo danas muzejskih komunikacionih tehnika. Bez obzira na tehnologiju, važilo je pravilo da vest mora da bude ne samo brza nego i važna i istinita, s tim što je danas, za većinu medija, ovo poslednje postalo nekako – nebitno.