Radunov konkordat

Povodom teksta „Jakšić – u prilog Đukanoviću”, od 24. januaraCitat

Kako nije u stanju da ozbiljnije dosegne značenje reči koje propagandistički trpa u kompjuter, Branku Radunu moram prvo da zahvalim na komplimentu koji mi je, iz nehata, uputio kada u tekstu pominje moje diskvalifikacije. Tako je. Dobio sam novu priliku da diskvalifikujem crkvena mešanja u svetovnu politiku, da razotkrijem redenike koje vladika Amfilohije nosi ispod skuta umesto da propoveda hrišćansko praštanje.

Nemam ništa protiv Radunovog privatnog konkordata sa Srpskom pravoslavnom crkvom i vladikom Amfilohijem posebno. Da li stavove zdušno brani iz uverenja ili podobnosti, uopšte me ne zanima.

Ispade da sam se „okomio” na mitropolita crnogorsko-primorskog sputavajući slobodu govora njegovog preosveštenstva. Rečitog vladiku teško je sputati. Neka Radun nastavi da ga brani iz nacionalističke zasede zaklonjene tamjanom – ali zadržavam sebi pravo da kažem šta o tome mislim.

Može Radunu da se u stvaralačkom zanosu učini da se radi o „diskvalifikacijama koje gotovo po pravilu nisu potkrepljene argumentima”, ali mu onda preporučujem da svoj para-analitičarski mir naruši raspitujući se kod nešto obaveštenijih ljudi i pregledajući TV zapise.

Prvo. Nisu Amfilohijeve reči na Đinđićevoj sahrani bile „navodno skandalozne”. Bile su više nego skandalozne. Misle to i mnogi vernici. Drugo. Svako ko iole prati SPC potvrdiće podele u Sinodu na konzervativno i liberalno krilo. Amfilohije je militantni predvodnik prvog. Treće. Radun mi pripisuje „stereotip o blagosiljanju ubica”. Nije stereotip već filmski zapis o Arkanovom odlasku u rat.

Ne bih da cenzurišem Radunovu kolumnističku propoved, ali ne bih da polemišem sa njegovim kosovskim opusom. On je čitavo reagovanje i ispisao da bi sebe preporučio kao patriotu zanetog „srpskim Jerusalimom” a mene prozvao kao političkog jeretika.

Vratiću se na poentu mog teksta kome su Amfilohijeve reči i obračun sa „šačicom kulaka” u vođstvu Crne Gore bile samo jedan od povoda: kritiku mešanja crkve u spoljnu i unutrašnju politiku ove zemlje koja bi morala da poštuje odvojenost države i crkve.

Papa u Rimu koristi urbi et orbi, obraćanje gradu i svetu, da propoveda mir u Siriji, ali izbegava da ikoga pojedinačno optuži za rat. Govori o problemima siromaštva i socijalnim nepravdama, ali pažljivo se kloni da ne ispolitizira crkvu.

„Ovde svi mogu da se bave našom politikom – i političari, i novinari poput Jakšića, i NATO lobisti poput Milićke, i strani ambasadori, samo SPC ne sme da ima 'političke izjave'“, zahuktalo piše uznemireni Radun.

Tako je. Mogu svi. I Jakšić, i Milićka. Može čak i Radun. Politika je privatna stvar. Svi građani mogu javno da se bave politikom. Patrijarh ne može. Vladika ne može. Koliko god Radun branio njihovo pravo na slobodu reči.

Sekularizam nije antireligiozan, šizmatičan. On je civilizacijsko dostignuće. Kada govorim o ličnim slobodama mislim na francusku revoluciju, kada govorim o modelu sekularnosti, mislim na Francusku i njen zakon iz 1905. o razdvajanju crkve i države, na vreme kada je prihvaćen i moto Republike: sloboda, jednakost, bratstvo.

Koncept laicizma teško se uspostavljao, ali je na kraju pobedio. Ne i kod Raduna koji je sročio i ovu rečenicu: „Autor (Jakšić) time pokazuje da ne razume koncept sekularne države koji podrazumeva odvajanje crkve od države ali ne i sputavanje sloboda govora bilo koga, pa i predstavnika crkve”.

Katolički biskupi su uoči izbora u Keniji prošle godine striktno zabranili bilo kakvo bavljenje politikom. Crkva nije i ne sme da bude politička organizacija, još manje izborni štab. Uveren sam da bi ukidanje ograničenja na politički angažman crkve potkopalo same temelje misije crkve i ugrozilo verovanja mnogih parohijana.

Radun piše: „U SAD su katolička i pravoslavna crkva, ali i protestanti i jevrejska zajednica, aktivno učestvovali i na nedavnim predsedničkim izborima pozivajući svoje vernike da (ne)glasaju za nekog, pa to niko ne smatra za podrivanje sekularne države”.

Niko? Zato se i oglašavam. To jeste podrivanje vrednosti koje su temelj sekularnih političkih uverenja. Isto sam mislio i u vreme kada se bivši francuski predsednik Nikolas Sarkozi u susretu sa papom Benediktom Šesnaestim – koristeći argumente slobode misli – zalagao za povratak vere u javnu sferu.

A to što se religija u Americi uključila u kampanju može da zahvali Donaldu Trampu koji poziva na ukidanje pola veka starog zakona koji crkvama zabranjuje svako političko organizovanje, istupanja ili javnu podršku kandidatima. Direktno ili indirektno. Radun će morati mnogo da čita ne bi li čuo za „Džonsonov amandman” iz 1954. i „slobodu govora”

Radun se pita odakle moj tekst u uglednoj „Politici”. Deluje mu kao naručen, valjda iz sopstvenog iskustva. Kaže da će moje stavove voleti da počitaju „u nekim stranim ambasadama”. Kao da se njegovom reagovanju neće radovati u nekim drugim ambasadama.

„Ovde važi ona da kad Srbin želi da bude objektivan (ili nešto gore od toga) on pređe na pozicije neprijatelja”, zaključuje Radun. Upravo tako. Dobar analitičar mora da pronikne u glavu rivala, mada rizikuje da u toj glavi ništa ne pronađe.

Svestan sam da se verski rečnik i pozivanje na Bibliju ili Kuran vraćaju u politički život u raznim delovima sveta, ali Radunov pamflet neće promeniti moje duboko uverenje da crkvi nema mesta u politici. Amin.