Ćutanje kamena

Iskonska tvar – kamen. Ova rečenica sumira ideje koje će sa posetiocima izložbe „Ćutanje kamena” razmeniti Rajka Bošković, muzejski savetnik Muzeja savremene umetnosti Beograd, i to kroz izbor od 33 skulpture iz zbirke ovog muzeja, čiji su autori neki od najznačajnijih srpskih vajara 20 veka. Postavka, koja se otvara danas u 18 sati, u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, ističe izražajne mogućnosti ovog materijala, u savremenom stvaralaštvu ne mnogo popularnog, ali dovoljno osobenog i podsticajnog da se u njemu stvore neka od najznačajnijih dostignuća u umetnosti.

– Radovi su predstavljeni kroz tri celine. Prva pod nazivom „Zemlja/kamen/tlo” ukazuje na kamen kao mogućnost oblikovanja tla.  Drugom „Telo/čovek/dvoje” ističe se suštinsko svojstvo kamena: jezgrovitost i kompaktnost, dok se trećom nazvanom „Lice/ličnost/lik” daje uvid u mogućnosti prikaza čoveka na tri načina, kroz ličenje, karakter i tip ličnosti – objašnjava dr Rajka Bošković.

Kako dodaje, za temu „ćutanje kamena” opredelila se jer time ukazuje na bitno svojstvo kamena u odnosu na govor bronze, živopisnost drveta, bezobličnost zemlje.

– Raspričanošću svojih razmahnutih oblika, bronza nema duboki mir spokojstva koji nudi kamen. Suviše živopisno, plahovito i propadljivo, drvo nema tu dimenziju pročišćenosti površine i mogućnosti svođenja do same biti ideje kao kamen. Glina, svojom nestalnošću, odnosno pečena zemlja svojom lomljivošću i ja(r)kom bojom, koja unosi dimenziju čulnosti i ovozemaljske propadljivosti, ne može u punoj meri dostići stanje izraza večnosti koje omogućava trajnost, nepromenljivost i postojanost kamena. Kamen, jednostavno, rečito ćuti – ističe naša sagovornica.

Umetnike čije je radove rešila da izloži birala je ciljano i to tako što je sve skulpture izvukla iz „mraka” depoa, da bi se za neke od njih odlučila shodno tišini, ključnoj osobini materijala.

– Utišanost, zagonetnost, vanvremenost. Jezgrovitost, celovitost, objedinjenost. Kamen ne trpi izrazite pokrete koji ne odgovaraju njegovoj težini, on zahteva kompaktnost, „prizivajući” upravo ove osobine. Stoga, odlučila sam se za autore kao što su Dušan Jovanović Đukin, Sreten Stojanović, Risto Stijović, Vojin Bakić, Olga Jančić, Vida Jocić, Đorđije Crnčević, Aleksandar Zarin, Milun Vidić, Nandor Glid, Kolja Milunović, Miodrag Damnjanović, Frano Kršinić, Lojze Dolinar – kaže kustoskinja.

Činjenicu da krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka vajari retko rešavaju da rade u kamenu ona komentariše ovako:

– On jeste u savremenom stvaralaštvu zanemaren. Poznajem dosta umetnika koji se studiozno bave kamenom, jer ko oseti kamen jednom i shvati ga, on mu ostaje veran ceo život, ali su i oni u zapećku. Na izložbama tekuće scene, takođe, ima malo kamena. Jedan od razloga za ovu lošu poziciju vidim u tome što je savremena tendencija u dvadesetom veku bila stvaranje u metalu i gvožđu, zbog dostupnosti i lakoće izvođenja i prenošenja. Za kamen je potrebno više vremena i sredstava, teže ga je izlagati. Pored toga, u poslednje vreme preovladavaju instalacije, pa se kamen, ako se upotrebljava, koristi u tom duhu. Smatram da ovaj materijal ipak, uprkos eri novih materijala i odbacivanja onih tradicionalnih, opstaje i ostaje svedočanstvo čežnje ljudskog bića da ostavi trag i u prostoru, i u vremenu – zaključuje Rajka Bošković.

Stručni skup „O kamenu” biće održan 1. marta, i na njemu će stručnjaci iz različitih oblasti, pre svega istorije i teorije umetnosti, likovne i primenjenih umetnosti, ali i arheologije, geologije, petrologije, geomorfologije, konzervacije i etnologije, govoriti o vrednosti kamena u prirodi, svakodnevnom životu i umetnosti, i o njegovom značaju u ljudskom postojanju od kamenog doba do danas.