U slavu osnivača srpske crkve i škole

U četvrtak pre podne proslavljen je na Univerzitetu praznik Svetog Save, kao i svake godine. Prisustvovali su prestolonaslednik Đorđe, ministri, profesori univerziteta, studenti, mnogi građani, kao i gosti.

Posle sečenja kolača, gospodin Jovan Cvijić, rektor univerziteta držao je jedan značajan govor. Ovako je „Politika“ pre tačno 110 godina pisala o obeležavanju Svetog Save, školske slave, na Beogradskom univerzitetu.

Rastko Nemanjić – Sveti Sava, prvi srpski arhiepiskop i pisac, oduvek je smatran i za srpskog „prosvetitelja i naučitelja”. Zato su ga kao svoju slavu obeležavale i naše škole, tim pre što su u prošlosti one gotovo uvek otvarane pri crkvama.

Prvi pisani trag o obeležavanju Savindana datira iz 1734. godine. Bilo je to u Sremskim Karlovcima, centru srpske duhovnosti i prosvete toga vremena. Svetog Savu, kao svoju slavu, obeležavale su početkom 19. veka i škole u Novom Sadu, Sentandreji, Zemunu i drugim mestima Austrijske carevine u kojima je bilo Srba.

U Kneževini Srbiji kao školska slava Savindan se obeležava od 1840. godine. Odluku o tome doneo je Sovjet Knjaževstva Srpskog (vlada), na predlog Atanasija Nikolića, lektora Liceja iz Kragujevca.

Ministarstvo „popečiteljstva” (prosvete) te godine je proglasilo da se Sveti Sava smatra za „patrona svih naših škola i da se najsvečanije proslavlja“.  Već sledeće, 1841. godine, u vreme prve vlade kneza Mihaila, to je bilo i zakonski regulisano.

U Crnoj Gori Savindan se zvanično počeo proslavljati 1856, u vreme vladavine kneza Danila. Posebno svečano Sveti Sava se obeležavao na Beogradskom univerzitetu, gde je obično održavana i centralna proslava.

Prvog srpskog prosvetitelja kao svoju slavu obeležavale su i škole u Kraljevini Jugoslaviji, pre svega u krajevima u kojima je živelo dosta Srba. Toga dana dodeljivane su nagrade i stipendije najboljim đacima i studentima, održavane priredbe, svetosavski balovi i duhovne akademije, a nastave u školama nije bilo.

Poslednja proslava u školama zabeležena je januara 1946, ali se ona razlikovala od predratnih, jer je tokom nje istaknut samo obrazovni i „svetovni“ (istorijski ) značaj Rastka Nemanjića, strogo odvojen od verskog, tako da nije bilo ni rezanja slavskog kolača. Već sledeće godine 27. januar bio je uobičajeni nastavni dan.

Tek devedesetih godina, posle društvenih i ideoloških promena i raspada bivše Jugoslavije, Savindan se ponovo počeo proslavljati kao školska slava, a tako je ostalo do danas u u Srbiji i Republici Srpskoj.

Osim obrazovnih ustanova Svetog Savu obeležavaju i mnoga udruženja, naročito humanitarna, ali i neki privrednici. U prošlosti on je bio zaštitnik zanatlija, posebno obućara, opančara, užara... U pojedinim krajevima, naročito planinskim, smatran je zaštitnikom stočara.

Naravno, posebno mesto Sveti Sava ima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja ga je kanonizovala još u 13 veku, ubrzo posle njegove smrti.

Rastko Nemanjić, kao najmlađi – treći sin velikog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, rođen je oko 1174. godine u starom Rasu, u blizini današnjeg Novog Pazara. U mladosti je stekao solidno obrazovanje, a oko 1190. godine otac mu je dao na upravu Zahumlje (današnju istočnu Hercegovinu) kojom je vladao dve godine.

Na Svetu goru otišao je oko 1193. Njegovi biografi Teodosije i Domentijan tvrde da je to urađeno u tajnosti, bez znanja njegovih roditelja, i to posle susreta sa svetogorskim monasima koji su došli na dvor Stefana Nemanje:

„Dođoše k njegovim roditeljima neki inoci sa Svete gore Atona da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božanstveni mladić saslušavši ovoga nasamo ispitaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikome otkriti njegovu tajnu. A ovaj mu ispriča sve o poretku pustinjačkom. A mladiću dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za boga i njihovom dobrim zanimanjima izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju“, zapisao je monah Teodosije u „Žitiju Svetoga Save”.

Rastko je najpre došao u ruski manastir Pantelejmon, zamonašio se i dobio ime Sava. Kasnije je prešao u grčki manastir Vatoped, gde mu se pridružio otac Stefan Nemanja, koji je postao monah Simeon.

Otac i sin uskoro su uz odobrenje vizantijskog cara Aleksija Trećeg Anđela podigli manastir Hilandar (1198. godine) u kome je Simeon sledeće godine i umro.

Sava se sa Svete gore 1207. godine vratio u Srbiju, u kojoj su njegova braća Vukan i Stefan (koga je Nemanja, po povlačenju sa vlasti izabrao za naslednika) bili u svađi.

Ostalo je zabeleženo da ih je Sava izmirio pred očevim posmrtnim ostacima, koje je preneo u Studenicu, zadužbinu Stefana Nemanje. Uskoro je Sava Nemanjić postao iguman ovog manastira.

Godine 1217. njegov brat Stefan iskoristio je napad krstaša na Carigrad da se osamostali od Vizantije i proglasi za kralja (krunu mu je poslao rimski papa, kome je odgovaralo slabljenje Vizantije).

Dve godine kasnije – 1219, Sava Nemanjić je otišao u Nikeju, novu prestonicu Vizantije, gde je od cara Teodora Prvog i patrijarha Manojla dobio saglasnost za autokefalnost (osamostaljivanje) srpske crkve. Time je ona izdvojena iz Ohridske arhiepiskopije.

Sedište nove arhiepiskopije bio je manastir Žiča, a episkopija su bile: žička, raška, prizrenska, lipljanska, zetska, toplička, moravička, budimljanska, humska, dabarska i hvostanska.

Na čelu arhiepiskopije Sava Nemanjić je bio do 1234. godine, kada je upravljanje crkvom prepustio svom učeniku Arseniju Prvom Sremcu. Ostao je upamćen i kao vešt diplomata (odlazio je u pomiriteljske misije u Vizantiju, Bugarsku i Ugarsku), pisac i prevodilac.

Najznačajnija su mu dela „Žitije Svetog Simeona”, „Karejski tipik”, „Hilandarski tipik”, „Studenički tipik” i „Zakonopravilo” (Nomokanon) poznatije još i kao „Krmčija Svetog Save“. Ovo poslednje delo zbornik je crkvenih ali i građanskih pravila.

Do Dušanovog zakonika bio je najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Sava je sa grčkog prevodio i mnoge crkvene knjige, a pri manastirima Hilandar i Studenica gradio je i prve bolnice. Dva puta je odlazio u Svetu zemlju, gde je takođe podizao zadužbine, a odlazio je i u Sinajsku pustinju i Egipat.

Preminuo je 1236. godine, u Trnovu, tadašnjoj bugarskoj prestonici, na povratku sa drugog putovanja u Svetu zemlju.

Godinu dana posle Savine smrti njegov sinovac kralj Vladislav uspeo je da od svog tasta bugarskog cara Asena dobije njegove posmrtne ostatke koje je sahranio u manastiru Mileševi. Srpska crkva uskoro ga je proglasila za svetitelja.

Savine mošti ostale su u Mileševi do 1594. godine, kada ih je Sinan-paša spalio na Vračaru, kako bi se osvetio Srbima za ustanak koji su podigli u Banatu. Na mestu gde su spaljene njegove mošti danas je Hram Svetoga Save, najveća srpska crkva.