Duboke fioke političara

Da li Velja Ilić ima više ljudi koji će ga napustiti i podržati Vučića ili materijala za kompromitaciju dojučerašnjeg koalicionog partnera i njegovih saradnika? Nije malo ni ono što je već izneo u javnost, ali Ilić obećava još.

Šta je sve pohranjeno na onih 130 diskova snimljenih razgovora pripadnika narko-klana Darka Šarića, pa i sa državnim funkcionerima, osim, naravno, već poznate priče o vezama Ivice Dačića i njegovih saradnika i Rodoljuba Radulovića (Miše Banane)? Da li će u medijima osvanuti nešto novo s tih diskova kad se opet neki političari posvađaju, kad nekom bude trebalo spustiti rejting u kampanji ili ga politički neutralisati?

Šta je sve sačuvao Rodoljub Milović, bivši načelnik UKP-a, koji je u penziju otišao kao medijski prokaženi General Papaja? Koga sve on ima u svojoj riznici dokumenata, koje je, kako je pre dve rekao nedelje za „Njuzvik”, sklonio na više mesta kao „osiguranje”?

„Ovde će tek da isplivavaju afere”, uveren je advokat Božo Prelević, nekada sudija i koministar policije u prelaznoj srpskoj vladi posle 5. oktobra. Mi smo na neki način, kaže, zarobljeno, ucenjeno društvo.

„Glavne afere se čuvaju. Svako za svakog ima ponešto, a u pripravnosti se drže neki ’navijači’, neke kriminalne grupe. Ovde i kad smenite nekog visokog policijskog činovnika, postavite ga na savetničku poziciju. Dakle, biti danas u politici znači biti neslobodan čovek”, navodi Prelević, računajući i na „doprinos” velikih sila domaćem političkom blatu: „I oni vode evidenciju šta ko radi, gde koga mogu da uhvate za nešto, ko bi od mogao da prođe kao Sanader ili Janša... I svemu tome dodajte tabloide. I tako dođete u poziciju kad sa sigurnošću možete da kažete da dobro obavešten a pošten čovek teško da hoće da uđe u politiku”.

Nešto se o tome može naučiti i na primeru Saše Jankovića. Nekako baš pošto je ocenjeno da je zakoračio u političko polje radeći svoj posao zaštitnika građana, u javnost je dospela inače sudski završena priča o samoubistvu njegovog prijatelja 1993. godine, Jankovićevim pištoljem. Ako je stvarno bilo sumnjivih stvari, zašto se to nije uzelo u obzir prilikom njegovog prvog, pa onda i drugog izbora za zaštitnika građana u Skupštini Srbije?

Ili, zašto ranije nije bilo važno šta Vuk Jeremić ima da kaže u vezi s ubistvom gardista u Topčideru? Zašto o slučaju, koji inače godinama traje, javnost saznaje da je baš Jeremić kontaktirao generala Krgu i obavestio ga o smrti gardista, tek onda kad najavljuje aktivan angažman na domaćoj političkoj sceni?

Da li i Vučić kalkuliše kad, po dolasku na vlast 2012, pokazuje Jovu Bakiću, kako ovaj kaže, zbirku dokumenata u kojoj su bili, navodno, transkripti razgovora i fotografije Dačića, Vanje Vukića, Ivice Tončeva i Branka Lazarevića s Radulovićem?

„Ako sam kriv, uhvatite me, zatvorite, streljajte, a ne da se nešto sedam godina koristi u kampanji protiv mene. Ja kriminalac nisam”, zavapio je Dačić u septembru 2015, kad je po drugi put (prvi put je bilo 2013) medijsko-politička scena plamtela zbog njega i Miše Banane. Tada, povodom objavljivanja snimka njihovog susreta u kafani – bez tona. Ali ovog puta, za razliku od prvog, i on je pripretio, optužujući prethodnog koalicionog partnera Borisa Tadića da stoji iza ove afere: „Bolje da ne kažem šta sve znam. Zašto nema snimaka svih koji su dolazili kod Borisa Tadića u Užičku? Ako nema tih snimaka, ja mogu da vam kažem. Ipak, ja nisam policija, tužilaštvo i sud”.

Tadić ga je onda tužio, Dačić (još) nije „streljan”, a u novom političko-policijsko-mafijaškom trouglu trenutno je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, zbog fotografija koje ga dovode u vezu s vođom zemunskog klana Dušanom Spasojevićem Šiptarom. I Lončar, kao i Dačić, tvrdi da je u to upao sasvim nevin i naivan. Svejedno, fotografije, sačuvane u nečijoj fioci, očigledno radi trenutka za kompromitaciju, poslužile su svrsi. I Lončar je, inače, onako usput, poručio da je u istom društvu video nekoga „mnogo važnog”.

Ima „fioka” svuda, u svakom društvu, ali su one dublje i sadržajnije što su institucije nestabilnije i što je vladavina prava dalje od ideala, potvrđuje profesor Čedomir Čupić.

„Ovde je strašno da nadležni državni organi – ćute. Treba da čekamo da neki političar koji je uspeo da dobije određene podatke iznese to u javnost kad je on lično ugrožen i izneveren od svojih koalicionih partnera”, kaže profesor, ukazujući da je problem što na kraju niko ne odgovara – ni onaj ko je osumnjičen za neko nedelo, ako je kriv, ni onaj ko ga za to optužuje, ako ga lažno optužuje.

Zbog toga, ističe on, u javnom polju imamo ovo što imamo – strašno zagađenje i sumnjičavost.

„Posle ovoga čovek kaže ’pa ovde je sve uništeno, razoreno, ovde je sve u prljavštini, sve je ucenjeno’. Na osnovu afera može se zaključiti da je ovo vladavina ucena”, navodi prof. Čupić.

Nema načina da se izađe iz tog vrtloga, kako dodaje, dok ne budemo imali izabranike na vlasti koji imaju snažnu volju, znanje i dobru nameru da uvedu vladavinu prava. To znači poštovanje zakona i pravila, kontrolu naših tajnih službi, dostupnost svih informacija.

„Ništa što je javno ne sme da bude tajnovito. Sve ono što izlazi iz budžeta građana treba da bude dostupno javnosti svakog trenutka. U Švedskoj, u Ministarstvu finansija, postoji ono što se zove ’stakleni džep’. Za svaki javni posao koji se obavlja svakog dana se unosi šta je urađeno, koliko je urađeno, koja su sredstva uložena, koja su sredstva pristigla, zašto je neki posao trenutno u zastoju. Svaki građanin to može da vidi. I ako nešto nije kako je navedeno na sajtu, ode ministar po objektivnoj odgovornosti i svi oni koji su stručno upravljali, preduzeće koje je uhvaćeno u zloupotrebi, a sledi i krivična odgovornost neposrednih učesnika. To su jednostavne stvari”, navodi Čupić.

Božo Prelević je prilično pesimističan i misli da će se kompromitujući materijali koristiti sve više, što više budemo urušavali institucije. I te afere, to jest otkrivanje prljavog veša političara, neće biti lekovite za društvo, jer neće biti sudskih epiloga. Iz urušenih institucija ne može se dobiti vladavina prava, a ako nema vladavinu prava – ima nečije druge vladavine, napominje on.

„Da biste danas bili u politici, morate da imate dodatne izvore finansiranja, pa svoje ’debeovce’ i neke druge koji će da vam kažu o nekim zakulisnim, škakljivim stvarima kojima možete da diskvalifikujete protivnika, pa morate da imate tabloide koji će, i gde nema ništa, da naprave nešto. I to je sad već toliko uvezano da je kao beton”, smatra Prelević i dodaje da mora nešto veliko u Srbiji da se desi pa da se ovakvo stanje promeni. A za početak predlaže konsenzus između političara u odnosu na tabloide.