Puškin na kamičku

Beogradski arhitekta Jovan Savković radio je tri decenije u Gradskom urbanističkom zavodu, a onda je odlučio da bude sam svoj gazda. Ni slikarskim talentima koje je osećao još iz detinjstva nije mogao da se odupre. U svojoj kući u Žarkovu napravio je svojevrsni atelje u kojem stvara neobične suvenire od pivskih boca, biber crepa, tikvi koje sadi u dvorištu, a suši na tavanu, čak i od kamenčića koje leti sakupi na plaži .

Njegov predak je bio fijakerista kod crkvenog velikodostojnika fruškogorskog manastira Jazak, a onda se još 1840. godine doselio u Beograd. Savkovići već nekoliko generacija žive u Žarkovu, a njihov potomak Jovan odlučio je da napiše knjigu o ovom mestu koje je, kako s ponosom ističe, nekada bilo beogradska opština, dok je Čukarica bila samo omanje naselje.

 Naš sagovornik kaže da je slikarski talenat ispoljio još u ranom detinjstvu, nastavnici su mu sugerisali da upiše likovnu akademiju, ali mu je otac govorio da će umreti u bedi kao mnogi slikari poput Modiljanija ili Van Goga. Zato su, valjda, njegovi preci radije bili advokati i arhitekte, pa je i on na nagovor strica upisao arhitekturu, budući da se i u Žarkovu tih, šezdesetih godina, dosta gradilo. Kako je i dobar matematičar, usavršavao je i informatiku u američkom internatu u Beču.

Ideja iz „Magazina”

Prvi umetnički izazov za Jovana Savkovića bile su ikone na lipovoj dasci po recepturi Milića od Mačve koje je počeo da radi još sedamdesetih godina prošlog veka. Zatim je slikao pejzaže u ulju, a kada je „oživeo” srušenu kuću svog strica, shvatio je da ima talenta. „Stric i strina su petnaest minuta plakali pred njom”, kaže Jovan.

(/slika2)Pre dvadesetak godina počeo je iz hobija da pravi minijaturne jedrenjake u bocama ali mu taj posao u prvi mah nije pošao od ruke. Zapelo je već kod prvog jedrenjaka, glavno jedro se izgužvalo, a on se iznervirao i polomio bocu. Trebalo mu je više od deset godina da zaboravi na ovaj peh i počne ispočetka.  

Ovaj put uspešno, zakratko napravio je dvadesetak brodova. U bocama su se ređali „Titanik”, jedini parni brod i jedrenjaci, španski „Elkano” i „Santa Marija”, ruski „Tovariš” iz 1917. godine, grčka „Trirema” iz petog veka pre nove ere i drugi. Cena ovakvih brodova na svetskom tržištu kreće se od trista do sedamsto evra, oni najvredniji koštaju i po dve hiljade.

 Ceo brod se napravi na stolu, tako da može da se savije i uvuče kroz grlić boce, a onda se končićima koji ostanu da vire iz boce tako zategne da se uspravi. Kao harmonika kada se rastegne, objašnjava Jovan. Brod se uspravi i dobije svoj pravi oblik, a končići iseku, da se zatru tragovi, i da bi se posmatrači pitali kako je sve to moguće.

– Naravno, desi se i ponešto nepredviđeno, končići se zamrse, pa onda morate ručno da intervenišete, moguće su komplikacije, ako se ne otklone, sav trud propadne. Otkad sam ponovo počeo da pravim brodove, samo dva puta nisam uspeo da ovaj komplikovani postupak koji traži veliku preciznost i strpljene, dovedem do kraja, kaže naš sagovornik. 

Čitajući naš list Jovan je došao na ideju da pravi zidne satove od biber crepa kao i jedan Novosađanin o kojem je „Magazin” pisao. Kao i „kolega” iz Vojvodine i Savković na biber crepu odslikava motive sa nekada popularnih „kuvarica” kojima su ukrašavane kuhinje naših majki i baka, sa vezenim porukama u stilu „Koja žena muža čuva, dobar ručak njemu kuva.”

Beogradski suvenir

Sa biber-crepom je otišao i korak dalje, napravio je rezbariju uz pomoć dijamantskih igala i mini bušilice, premazao mat lakom pa akrilnim bojama odslikao ikonu Presvete Bogorodice. Ovladao je i pirografijom, umetnošću paljenja drveta , koja je vrlo komplikovana i često zavisi od brzine pokreta. Na kamenčićima radi minijaturne slike, temperama je naslikao portret čuvenog ruskog književnika Puškina na kamenu prečnika deset milimetara, radi i kopije Van Goga, između ostalih kopirao je i čuvenu „Ulicu” ovog holandskog umetnika.

(/slika3)– Moji prijatelji najviše vole kad im poklonim oslikane kamenčiće, – kaže Jovan i dodaje da su minijature najtraženiji suveniri.

I pivske boce mogu da posluže za umetničko oblikovanje, naizgled sve je vrlo jednostavno, odseče se grlić i stavi naopačke u bocu, a staklo izgravira. 

– U umetnosti je najvažnije uskladiti motiv sa tehnikom koju koristite, ako pravite kolaž od krpa onda je najbolje izabrati neki dečiji motiv, grafitna olovka je idealna da nacrtate orlovsko gnezdo. Ja najviše volim akvarel, najverovatnije zato što sam u krvnom srodstvu s akvarelistom Dušanom Vlajićem, našim čuvenim predratnim slikarom, koji je pripadao „krugu desetorice”. I čini mi se da sam sve talente koje imam, nasledio od njega – poverio nam je naš sagovornik.   

A priči o talentima Jovana Savkovića nikad kraja. Kaže nam da se bavio i estetskom analizom književnih dela tvrdeći da Ivan Mažuranić nije napisao čuveno delo „Smrt Smail age Čengića”, što je svojevremeno izazvalo pravu buru u stručnoj javnosti. Radio je rebuse za „Politiku”, ilustrovao udžbenike fizike…

Šta je sledeće?

– Beograd nema svoj pravi suvenir. Još ništa ne obećavam, ali razmišljam o tome, rekao je na kraju našeg razgovora.