Desna skretanja

Pre neki dan bila je proslava školske slave Svetoga Save i godišnjica smrti Srđana Aleksića, koje uvek padaju na isti dan, pošto je Srđan, izubijan kundacima nedelju dana ranije, preminuo 27. januara 1993. Poginuo je tako što je branio svog prijatelja Bošnjaka koga su maltretirala četvorica vojnika koji su bili Srbi, isto kao i Srđan, ali su se okrenuli od svoje prvotne žrtve i na smrt prebili Srđana. Sumnjam da je u nekoj školi u Srbiji u okviru programa ove godine pomenut Srđan Aleksić, koji, kako čujem, nema ni obeležje u rodnom Trebinju, u kome se i odigrao događaj koji se završio njegovom smrću.

A prilika je bila dobra, jer je u današnjem vremenu teško zamisliti primer postupka koji bi bio više hristolik, nego onaj koji je uradio Srđan Aleksić. Jer, hrišćanstvo nije samo patrijarhalna kultura, molitva, odlazak u crkvu, hrišćanstvo je i mogućnost da, kada svi žele da kamenuju nekoga, odbijemo da se tome pridružimo, i umesto toga doprinesemo da se kamenovanje ne izvrši. Za odlazak u raj ovakva dela čine se važnija od mehaničkog povratka u prošlost patrijarhalne kulture pod izgovorom tradicije i prošlosti.

S tim da smo od prošlosti izabrali samo jedan uski deo iz koga su isključene tipično moderne vrednosti, kojih je bilo i u našoj istoriji. Nisam siguran koliko je to pametna politika – vi možete da zemlju vratite u srednji vek, ali pošto je sada ipak 21. vek ne možete da sprečite da se mnogi odsele iz te srednjovekovne zemlje.

Nije za utehu to što su moderne vrednosti i na drugim meridijanima ugrožene. Ono što u svojoj prvoj nedelji na novom poslu radi novi američki predsednik Donald Tramp u velikoj meri liči na osvetu modernom načinu mišljenja u ime neke, takođe mutne, patrijarhalne prošlosti. Entuzijazam s kojim je Tramp pozdravio ,,bregzit“ i čak pozvao i druge zemlje da slede primer Britanije pokazuje kako je malo toj vrsti politike stalo do EU i svega što je ona simbolizovala. Neka skupina država se odrekla svog suvereniteta u ime zajedništva, jedinstvenog tržišta i slobode kretanja? Kome još treba tako nešto: rešenje je, kako reče i britanska premijerka Tereza Mej, da svaka država može da vodi svoju imigracionu politiku. Šta je stvorilo tu ogromnu želju za emigracijom iz Afrike i sa Bliskog istoka i imigracijom u razvijene zemlje Evrope niko ne pominje. Da to nije možda sebičnost razvijenih zemalja koja je dopustila da se razorni ratovi vode praktično na čitavom Bliskom istoku? Dok tih ratova nije bilo, podrazumevalo se da je svaka od evropskih zemalja ili i same SAD bile slobodne da broj imigranata odrede prema svojim potrebama. Međutim, sad su u prilici da to čine pod pritiskom. Da li je rešenje u tome da SAD zabrane ulaz državljanima praktično svih zemalja s kojima su u hladnom ratu ili su ih nedavno bombardovale? To rešenje je praktično kapitulacija normalnosti pred politikom koja je slepa za vlastite posledice i koja bi pre žrtvovala sve tekovine modernosti nego priznala da se politika mora promeniti. To je ista dilema pred kojom su se nalazili levi pokreti tamo gde ih još ima: da li biti protiv birokratije EU jer se izrodila u servis neoliberalnog poretka, pa tako ići naruku onima koji bi razgradili stvarnu EU baš zbog njenih ranijih „levih“ dostignuća – slobode kretanja i države blagostanja?

Drugim rečima, hoćemo li da ostanemo na putu modernosti ili ćemo da se vratimo u haos nacionalizma i plemenskih predrasuda? Iz nekog razloga, trenutne vlasti u Srbiji malo računaju s modernošću – ma koliko se hvalili napredovanjem ka EU; tabloidi koji podržavaju vlast svoje čitaoce ubeđuju da je sve spremno (ili će uskoro biti spremno) za nove ratove za Kosovo ili Srpsku Krajinu koje ćemo ovaj put, možda zbog saveza Putina i Trampa, dobiti. Nema nečega što je dalje od EU od ovih priprema za nove ratove, a nema ni dalje stvari od onoga što je zaista vredno u modernosti. Izgleda da taj mnogopominjani rast BDP-a nije toliko velik, čim vlast svoje glasače loži na nove ratove.

Ova pitanja čine se važna, a ono što će biti efemerno i nevažno odrediće način na koji ćemo odgovoriti na njih. Ako nastavimo da se krećemo u prošlost i nacionalizam, uskoro će običan život postati nevažan, nevažne će biti škole i bolnice, a stvari mogu postati toliko loše da ih samo neki rat može gurnuti pod tepih bombi i granata.

A možemo sva ova „desna skretanja“ smatrati efemernim i prolaznim i svim silama pokušati da se vratimo na stazu prosvećenosti i modernosti.

Urednik sajta Dvogled