U Kolumbiji, zemlji čuda

Balet Narodnog pozorišta nedavno se vratio sa velikog festivala u Bogoti, u Kolumbiji, gde sam se ponovo suočio sa istinom da čovek ne zna svoje krajnje moći i svoj mentalni i fizički maksimum. U Bogoti sam se zato setio monaha sa Tibeta i njihovog učenja. Na gostovanju smo, naime, svaki dan imali po jednu predstavu, a čak dva dana po dve, što je daleko iznad uobičajenih napora za baletsku trupu. Na festivalu su se, inače, mogle videti sve moguće baletske i dramske trupe i mnoge druge sa svojim performansima – ukupno je bilo 3.000 predstava u izvođenju umetničkih grupa iz 46 zemalja. Čovek se tamo osećao kao da je u zemlji čuda, u drugom svetu, jeru istom danu može da komunicira s mnoštvom pisaca, da doživi predivnu atmosferu, s puno pozitivne energije, od ujutro do uveče.

Mi smo mislili da nećemo izdržati toliki napor, sa toliko prikazanih predstava. To je kao kad bi dva sata posle odigrane utakmice fudbalerima rekli: hajdemo ponovo na još jednu takvu utakmicu. U Bogoti smo to mogli, jer smo unapred bili pripremljeni na takav napor. I to, bez izuzetaka. Niko od nas četrdesetak nije rekao: „Ja više ne mogu”. Zato sam pomislio da nismo svesni sopstvenih snaga i mogućnosti.

Monahe sa Tibeta smo imali prilike da vidimo i ovde kod nas u Beogradu. Oni govore o tome šta smo sve u stanju da postignemo, ali kad pred sobom imamo volju i cilj. Monasi su pokazali da meko ljudsko tkivo može da izdrži pritisak metala, eksera, vatru...

Nama se nešto od toga dogodilo u Kolumbiji. Kad čovek zna da nešto mora da uradi – on to i može, iako u prvom trenutku izgleda da je nemoguće.

Filozofija monaha sa Tibeta me fascinirala i mislim da bi bilo veoma dobro za sopstveno disciplinovanje, za mnoge profesije, ali i kao vid pomoći u vaspitavanju dece – da proučimo njihovo učenje.

Monasi se oslanjaju na ljudsko biće i njegove mentalne i fizičke mogućnosti. Oni propagiraju značaj naše volje i ljudskih moći. Savremeni čovek je, nasuprot tome, u prvi plan stavio tehniku, koja nas vodi, a mi maltene samo treba da je sledimo. Pa ćemo, kao u onim holivudskim filmovima, jednog dana da ratujemo s robotima. Polako ali sigurno idemo u tom pravcu.

Mislim da nije dovoljno preispitano koliko svaka nova tehnička stvar, koju čovek izmisli, donosi koristi, a koliko štete. Recimo, ja i dalje mislim da nam je kompjuter doneo više štete. Između ostalog i zato što sprečava prirodnu komunikaciju među ljudima. Takođe, kompjuteri su štetni za decu. Pored računara dete u sedmoj godini vidi ono što ne bi trebalo da vidi ni u petnaestoj. Pored takvih mašina, deca se ne razvijaju prirodno, postepeno, nego „skokovito”, što može da izazove probleme u razvoju psihe i u njihovoj komunikaciji s roditeljima.

Baš zbog današnje, rekao bih, potpune dominacije tehnike, ja bih, lično, radije živeo u 16. ili 17. veku. Jer, evo, sad zbog zagađenosti pijemo flaširanu vodu. Nije nas na to priroda naterala nego mi prirodu. A za trideset godina verujem da ćemo, kao sad vodu, u boci držati kiseonik, da nam se nađe pred spavanje, da se oslobodimo zagađenog vazduha.

Zato se treba zapitati koliko nam je tehnika stvarno pomogla i šta smo njome postigli. Jedino kad bismo zahvaljujući tehnici uspeli da odemo na Mars i ovladamo tom planetom. Znači, upropastili smo Zemlju, pa bežimo na Mars!

To je paradoks: čovek je sebe izdigao iznad životinja, ali na jedan pokvaren način.Uništavajući prirodu, on seče granu na kojoj sedi.

Zato sam u Bogoti pomislio na monahe sa Tibeta, koji drukčije gledaju na naše moći i život.

Inače, neposredno pred početak festivala, između Kolumbije i Venecuele je izbio granični sukob, ali je brzo smiren. Mi se zbog sukoba nismo previše uzbuđivali,jernekako smo na njih navikli. Mada smo pratili šta se tamo dešava. Ali, kao što je govorio Dostojevski da će lepota da spase svet, možda je u Kolumbiji festival pomogao da ne dođe do rata. Možda su uoči festivala, velike svetske manifestacije, političari tamo odlučili da smire strasti –zarad kulture i umetnosti.