Triput Bog pomaže

Čitam sa zanimanjem ovu rubriku na Politikinom sajtu o našim ljudima u inostranstvu iz dva razloga pre svega. Prvo, moj pokojni otac je bio verni čitalac Politike i kupovao je u vreme kad je za istu trebalo izbrojiti celu penziju a i kasnije kad ste mogli da preko veze čitate Politiku za džaba, ako ste imali vezu na kiosku gde se prodavala štampa. Imali smo celu kolekciju Politike još od 1946. kad je moj tata kao šegrt učeći zanat u Beogradu krenuo da odvaja od usta da bi kupio Politiku, jer mu je ona puno značila da nadopuni rupe u svom obrazovanju… I stajala je ta kolekcija uredno arhivirana u podrumu sve do onog dana 90-ih kad smo je prodali jer su se stanari u zgradi pobunili, u stilu, „držimo zapaljiv materijal u podrumu“ (a isti su onomad valjali benzin po ulicama i pretakali ga u istim podrumima)… No bilo kako bilo prodasmo mi našu kolekciju za 2 vekne hleba ili tako nešto, ne sećam se više, a ni tate nema više živog da ga pitam….

Drugi razlog je što ja od 90-ih stalno boravim u nekom inostranstvu (šatro privremeno) i stalno se povremeno vraćam mom Beogradu, da bih opet otišla, jer tamo/tu su stalno neke situacije i stalno neke političke i ekonomske dileme. Danas evo imaću uskoro 45 godina i pripadam generaciji '63-e koja je uživala u blagodetima ex-YU, stekla dobro obrazovanje besplatno, proputovala svet sa pasošem s kojim se svuda moglo…

No da skratim uvod, iz Beograda sam otišla davne 1990-e i to najpre na Kipar jer su tamo otišli neki ondašnji tajkuni i preselili velike pare, kako i čije, to se ni danas još ne zna. No, kako nisu znali strani jezik (čitaj engleski) tamo je vrlo lako bilo naći posao sekretarice ili profesora engleskog jezika. Upravo sam to i onomad skužila. Radila kod naših novih bogatuna tokom nedelje, držala privatne časove engleskog onima koji nikako da progovore strani jezik, radila domaće zadatke njihovoj deci, bila osoba za kontakt u svakoj prilici, jer ti koji imaju lovu često nisu znali šta bi i kako bi da se izraze na stranom jeziku. A strefile ih velike pare pa se može…anegdota je kad sam jednoj gospođi bukirala aranžman u Rimu i rekla joj da joj je hotel u samom centru, kod Pjaca di Spanja, a ona - južnjakinja u duši i telu - me pita mrtva ozbiljna – e a šta ima bre da se pazari na toj pijaci ??? Shvatih da ako imaš milione ne moraš da imaš i obrazovanje i da znaš da je Pjaca jedan tako lepi trg u večnom gradu…

I tako prebrodih te '90-e manje više bezbolno, u zemlji koja ima 323 sunčana dana u godini (Limasol). Tamo sam se družila sa sebi sličnima, uglavnom intelektualcima, koji su odrađivali posao kod naših velikih gazda za relativno sitne pare i u slobodnim trenutcima uglavnom im se na..ali svih bližnjih. Zbijali smo šale na račun ograničenih Kiprana , koji su sa magaraca uskočili u skupe džipove, koji su cenili svoju funticu više od svega, te bi i vlastitu mater prodali za istu… Imali su sreće da ih posle okupacije severnog dela Kipra, zadese nesreće drugih naroda, Libanaca, pa Srba, pa Rusa, svi oni im donosili pare, a Kiprani nikad nisu bili gadljivi na lovicu, davali boravišne dozvole na bazi donetih miliona, kupljenih kuća itd.…

Još tada po ko zna koji put shvatih da pare i pamet ne idu zajedno i da je važno šta nosiš u srcu i u glavi. Da je važno ono što si poneo iz kuće i obrazovanje koje si dobio u nekom prethodnom životu.

Posle kiparskog sunca sticajem okolnosti put me odveo u zemlju gde je kiša svakodnevna pojava i gde se grabe za svaki sunčani dan. Pogađate: Ujedinjeno kraljevstvo.

Opet novi početak, opet dokazivanje, opet preskakanje prepreka, a ti stalno moraš da si u formi i sa osmehom na licu. Prvih 6 meseci nemaš prava da radiš, ali kako da ne radiš kad se sva ušteđevina topi. Onda u tebi proradi srpska snalažljivost pa malo rešis da izj..., da izvinite na izrazu taj britanski sistem i da ipak radiš part-tajm tj. da pokriješ svoje troškove. E kad se izboriš za “social insurance number” i radnu dozvolu, onda se već diše punim plućima. I sve to vreme porediš sebe i njih I nikako ti nije jasno kako to da oni imaju tako sređenu državu i život a gluplji su od nas, manje su vredni od nas, manje su knjiga pročitali od nas i manje proputovali…iščuđavanju nikad kraja ali što bi rekao jedan moj drug iz detinjstva – „J..e te podatak“. Oni su tu gde su, a Srbija je nigde…I zanimljiva stvar oni ni ne znaju često ko im je premijer a mi stalno dokazujemo da je sadašnji gori od prethodnog i da kad bi bio ovaj, a ne onaj, Srbiji bi krenulo bolje itd.

Ne možete da na svakom koraku ne poredite sebe i njih i uvek ste bolji, pametniji, brže kapirate stvari. Jedan mi onomad reče – you know best – vi to znate najbolje. A i znate, bez lažne skromnosti…. znate kako da preveslate nekog da vam izda dokument preko reda jer naprosto celog života u Srbiji ste se snalazili pred tim puškarnicama od šaltera. I tako znate da ako kažete da ste kiparsku vozačku dozvolu dobili na Kipru prevođenjem srpske, a ne ponovnim polaganjem vozačkog ispita, taj engleski birokrata će vam samo reći – sorry, ne može, morate ponovo u auto-školu da polažete iako vozite više od 15 ili 20 godina. Ali ako kažete da ste polagali ispit na Kipru (a taj isti engleski sistem neće sumnjati da vi ne govorite istinu, te isto neće ni proveravati), onda je engleska dozvola vaša po automatici. Što bi mi rekli, dok se Vlasi dosete…

Naravno nijednog trenutka ne želite da taj isti sistem zloupotrebljavate, taman posla, zakleli ste se na vernost engleskoj kraljici i skidate joj kapu na svakom koraku. Javne službe funkcionišu without a hitch ili što bi Srbi rekli k’o podmazane. Tražite pasoš, pošaljete ček i pasoš vam stigne na kućnu adresu. Ne morate da jurite vezu da vam izda državljanstvo koje nije starije od 6 meseci, krštenicu, venčanicu…Ako ste neki original izgubili, izdaće vam kopiju, a često i fotokopiju prihvataju.

Ako vam nešto nije po volji, napišete pismo svom lokalnom councillor-u (poslaniku) i dobijete izvinjenje i usput rešen problem. Jer gospodin lokalni poslanik živi od vašeg glasa i ceni ga, jer vi ste njegov čovek…on bi hteo da na sledećim izborima vi opet glasate za njega….

Ali .... ta kiša neprestano sipi i pun vam je kufer iste i onda kažete sebi, ma daj da probam još negde, mozda ima i preko hleba pogača. Nemate problem papira jer ste već u posedu britanskih, svuda priznatih. Dvoglavi orao je u duši, ali taj vas ni preko jedne granice ne bi preneo lako… I zaputite se u Francusku jer tamo se radi manje, govorite i njihov jezik, hvala bogu, zasluga nekadašnjeg sistema obrazovanja zemlje Jugoslavije koja više ne postoji... I pevate Vive la France!  zastićeni ste kao polarni medved, imate puno godišnjeg odmora i ako još uspete da se uvalite u neku javnu službu, onda ćete živeti ponovo onaj YU-san, „ne može niko toliko malo da me plati koliko ja malo mogu da radim“… Ješćete mljac, mljac francusku hranu i ispijati francuska vina za koja ste u Britaniji morali da izbrojite suvo zlato.

Ali... uvek ima neko ali…nema više one telefonske i internet komocije u rešavanju svakog problema. U Francuskoj važe drugi zakoni, mnogo krući i birokratski rigidniji. Za sve morate da tražite randevu ili sastanak. I za banku i za doktora i za frizera…Ako pitate jel ne može danas ili sutra, dočekaju vas pitanjem A što, jel vam urgentno???? Pa nije ali kad mi je do šišanja ja bi da to obavim odmah…ako zovem zubara znači da imam problem, zar ne...ne zovem ga da bi sa njim ćaskala…I šta onda valja Srbinu činiti nego tvrditi da mu je sve urgentno – zub ga boli, pa rastura, e to može odmah da prođe, ali ako hoćete da danas otvorite račun u banci, e pa neće moći. Ako im i zapretite da će izgubiti milione (koje nemate), ma bole ih uvce. Tu vi onda shvatite zašto su Srbi i Francuzi vekovni prijatelji. Isto su komplikovani, birokrate, neradnici itd itd. Čast izuzecima, ali je većina i kod jednih i kod drugih takva.

I eto... prođe skoro 20 godina od vašeg potucanja po svetu, a tamo u otadžbini „ista meta isto odstojanje“. Stalno neka kriza i stalno vas neki novi na vlasti pozivaju na strpljenje…I vi shvatate da još uvek morate da čekate da se pojave neki bolji i pametniji političari, a ko za napast, od zlih dođu uvek još gori i tome se ne zna kraj.

I onda vi zaključite da je bolje da ste tamo gde ste, da u Srbiju možete uvek na nedelju-dve, ili i na duže čak, ako vam se ćefne, ali ne nikako za stalno jer imate jedan život i ipak vam je najbitnije da ga proživite kao čovek. Izbor neka bude vaš....