Koncert decenije

U sali Sava centra održan je koncert za pamćenje. Najveći svetski dirigent Valerij Gergijev sa svojim orkestrom Marijinskog teatra iz Sankt Peterburga, brendom i našim solistima, Anikom Vavić, klavir i Romanom Simovičem, violina. Koncertu smo se nadali, a nismo verovali da će nam se dogoditi, očekivali smo sa strepnjom i ogromnom željom – biti u sali i slušati po svaku cenu. Ne znamo kako su nas pohodili, znamo samo da najveće svetske agencije, sale, pozorišta – ne mogu da ih plate, niti ugoste. Koncert je sadržao mnogo više od jednog nastupa, želeli su da nam podare što više. Umesto jednog, dva solistička koncerta, umesto jedne uvertire, dva komada, ogromna simfonija na kraju i još sjajan „bis”.

Pravi brend grada Sankt Peterburga i Rusije kao muzičke nacije upravo predstavlja ovaj orkestar sa svojim sjajnim dirigentom.

Sve što radi Gergijev u službi je umetnosti. On nema ličnu zagledanost u sopstveni pokret, on se daje samo i jedino muzici. Verovatno je zato i najveći živi dirigent.

Neobičan izbor programa, neobični solisti. Oduševljena publika ispunila je svako mesto u sali.

Ako ne poznajemo Aniku Vavić koja je studirala u Beču i krenula da pravi svetsku karijeru pre naše, poznajemo veoma dobro Romana Simoviča. Uz sjajan orkestar i dirigenta, Vavićka je delovala bledo, jedino je razvila meditaciju drugog stava (Šostakovič Drugi klavirski koncert Ef dur op. 102), a Roman je odustao od svoje robusnosti, agresivnosti i neumerenosti, postajući nežni, precizni i samospoznajući tumač Glazunova (Koncert a mol op. 82).

Kada orkestar zvuči umekšano i utišano, onda i solista preuzima istu stilsku matricu i pravi od Glazunova novo čitanje.

Na samom početku, prava „bis” minijatura, Koncert za orkestar br. 1 „Poskočice” Ščedrina, najavio je dobro raspoloženje i efektne vrhunce, ali pravo rastakanje akorda u orkestru donelo je Debisijev Prelid za posle podne jednog Fauna, kakve boje, kakav solo flaute, ton po ton, nizan u rubatu…

Obimna, složena i slojevita Malerova Peta simfonija u cis molu ima toliko karaktera koji teško staju u jedno simfonijsko delo – marševski, skercozni, dečji, picikato, lirski motivi smenjuju se i prepliću tokom pet stavova. Svi smo čekali njen četvrti stav, Adađeto, najlepši simfonijski stav, po mnogima najlepša muzika uopšte. Posebno nadahnut, Gergijev je uznosio svoje gudače u druge sfere, ne dodajući plačne i sentimentalne note, ali praveći skalu velike dinamičke razuđenosti i – svi smo plakali.

Veoma je teško izreći šta orkestar donosi i kako svira. Ipak, pored neverovatne plemenitosti gudača, čini se da su horne, trube i tromboni onaj umekšani, pijano i izraziti korpus koji donosi vrhunska orkestarska i izvođačka svojstva.

Najveće iznenađenje svakako su priredili na „bis” kada smo očekivali kratki i efektni komad, a dobili „Žar pticu” Stravinskog, još jedno kultno delo ruskog simfonizma. Atraktivno, u jarkim bojama, sa velikim entuzijazmom. Orkestar je voleo ove večeri da svira svojima i da dođe kod svojih.

Ogromno oduševljenje publike, ovacije na kraju, srdačnost i toplina uzvratili su maestralnim muzičarima u orkestru čija je posvećenost muzici i svom dirigentu fascinirajuća i evocira neke starinske odnose muzičara prema muzici i autorima kao da otvaramo kutiju dragocenog nakita iz davnih vremena.