Tramp kao Gorbačov naših dana?

Dolazak Donalda Trampa na čelo izvršne vlasti u Sjedinjenim Državama, na položaj predsednika moćne supersile, nameće jednu samo na prvi pogled jeretičku i malo verovatnu asocijaciju. Istorijsku paralelu, za sada samo potencijalnu, s Mihailom Gorbačovim i njegovom presudnom ulogom u demontiranju tadašnjeg četiri i po decenije važećeg, pre svega evropskog (mirnodopskog, bez ratova u Evropi), ali i svetskog, teheransko-jaltsko-potsdamskog bipolarnog geopolitičkog i vojno-bezbednosnog poretka ravnoteže moći dve supersile, SAD i SSSR, i njihovih vojno-političkih blokova.

Da li je u ovom trenutku moguće razmišljati u „formatu” – Tramp kao Gorbačov naših dana?

Odigravši pre nešto više od četvrt veka ulogu vrhunskog, istorijskog, agenta Zapada, odnosno Sjedinjenih Država, Gorbačov je bio pravi tvorac tadašnjeg novog – unipolarnog, evroatlantskog, američkog, natovskog evropskog (kao i svetskog) poretka neravnoteže moći. Kao i svega onoga što nepostojanje globalne ravnoteže moći sobom donosi.

Bez ikakvih čvrstih garancija druge strane, on je jednostrano „dosanjao” ono o čemu je američki spoljnopolitički establišment, od Nikolasa Spajkmana, preko Džordža Kenana, pa do Zbignjeva Bžežinskog, do tada samo maštao. A to je apsolutna, neprikosnovena globalna i, dakako, primarno evropska, tzv. benevolentna globalna hegemonija SAD. Izuzetnost američke nacije i države, prosvetiteljska i mesijanska misija preoblikovanja, upodobljavanje preostalog „neslobodnog” sveta i sl. To je uključivalo čak i otvaranje i obznanjivanje najvećeg mogućeg i zamislivog svetskog geopolitičkog i geoekonomskog apetita, onog evroazijskog u vidu stvaranja „konfederatizovane Rusije sastavljene od Rusije, Sibirije i Dalekoistočne Republike”.

Dosadašnji Trampovi stavovi, pogledi i nagoveštaji u domenu međunarodnih odnosa i spoljne politike, za sada na deklarativnom planu, mogu se pokazati kao veliki, možda i najveći, zaokret, prst u oku i izazov upućen vladajućem američkom ideološkom spoljnopolitičkom i vojno-bezbednosno-obaveštajnom establišmentu od završetka Drugog svetskog rata i konstituisanja SAD u globalnu supersilu.

Trampova vodeća i ključna misao – „učiniti Ameriku (ponovo) velikom” još je ambivalentna kad je reč o globalnoj američkoj ulozi u međunarodnim odnosima. Jer, Sjedinjene Države su nesumnjivo globalno „velike”. Vojno, nuklearno strategijski, intervencionistički, ratovodstveno. Takođe i obaveštajno i kad su tajne operacije i mnogobrojne vojne baze i prislušna infrastruktura širom sveta u pitanju.

Tim povodom nameće se nekoliko pitanja. Prvo i ključno: da li administracija predsednika Trampa namerava da već veliku Ameriku u međunarodnim odnosima učini još većom, jačanjem ili slabljenjem (transformacijom) njenih postojećih performansi? Kako i na koji način Trampova administracija misli da učini Ameriku velikom u međunarodnim odnosima bez rata, bez vojne intervencije, bez globalne hegemonije, nasilja i državnog terorizma supersile, bez indukovanih građanskih ratova, državnih udara, bez ubistava predsednika država i bez sveobuhvatne kontrole? Da li je moguće učiniti Ameriku velikom uz potencijalno nagovešteno dezangažovanje, povlačenje, izolovanje, uz novu vojnu nuklearnu strategijsku modernizaciju i nadgradnju?

Da li bi takva pretpostavljena međunarodna (pre)orijentacija i koncepcija SAD zadovoljavala Volstrit, multinacionalne korporacije, vojni naučno-industrijski, kao i političko-ideološki „kompleks”? Vojna nuklearna modernizacija – uporedo s udaljavanjem od globalnog ratnog hegemonizma i vojno-bezbednosne kontrole nad Evropom? Da li je moguća nova velika Amerika u međunarodnim odnosima bez Rusije kao glavnog staro-novog odabranog američkog globalnog arhe neprijatelja, i bez Evrope kao prioritetnog američkog geopolitičkog sidrišta? I da li u tom slučaju Kina i zapadni Pacifik mogu da preuzmu poziciju Rusije i Evrope, ili to već čine? Odnosno, „preseljavaju” li se Sjedinjene Države iz Evrope na Daleki istok i u Zapadni Pacifik? Na kraju, da li bi za novu veliku Ameriku u svetu to mogla biti dovoljna „kompenzacija”?

Ukoliko se pokaže da će Trampova administracija u svom mandatu na većinu ovih i nekih drugih nepostavljenih pitanja dati pozitivan odgovor, onda bi to vodilo Americi kakvu Amerika, Evropa i svet nisu imali prilike da upoznaju od završetka Drugog svetskog rata do danas. Bila bi to svojevrsna varijanta „gorbačovljevizacije” Amerike i evropskog geopolitičkog i bezbednosnog prostora i poretka. Odnosno, vraćanje klatna u drugu stranu, ili možda čak i nešto dalje. U tom slučaju, na tapetu „velikog spremanja” morao bi se naći sadašnji evropski američko-EU-natovski bezbednosni poredak. Arhitektura novog poretka neće biti moguća bez Rusije kao jednog od njegovih suštinskih stubova nosača.

Doktor međunarodnih odnosa, politikolog, naučni savetnik