Pucnji iz kulturnih ćoraka

Malo-malo, pa napadi na Andrića i Njegoša. Usudi se neki kamičak da udari na planinu. Kao muva koja sleti na slona. Ali, mediji se hrane tim splačinama, da podignu tiraž, da prežive. Andrića, onomad, proglasiše – fašistom, Njegoša odavno smatraju – genocidnim piscem. Izvesni Adnan Muhović, funkcioner Bošnjačke stranke, koliko juče, ne trepnuvši, izjavi da je Njegoš „najveći krvnik Bošnjaka i islama”.

Pre nekoliko godina podigla se velika prašina bez ikakvog, ozbiljnog, razloga. A bila je reč o najobičnijem sudskom procesu zbog autorskih prava. Ivo Andrić, naš veliki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, bio je razlog što se iz Sarajeva, Zagreba i Beograda, kao u nedavnom ratu, pucalo iz oružja velikog kalibra. Na sreću, ovog puta, municija kojom se pucalo zvala se – kulturni ćorci. I to u godini kad je trebalo obeležiti pola veka od Andrićevog dobijanja Nobelove nagrade za književnost.

Matica hrvatska za BiH obratila se 2007. Zadužbini Ivo Andrić u Beogradu sa zahtevom da dobije pravo da štampa četiri Andrićeva dela u biblioteci „Hrvatski pisci u BiH u sto knjiga”.

Upravni odbor Zadužbine nije odobrio da se Andrić štampa u biblioteci koja ga svrstava u nacionalne književnosti, van one za koju se on za života opredelio – za srpsku. Matica hrvatska iz Sarajeva, i pored upozorenja, štampala je četiri knjige u pomenutoj biblioteci. Pošto dogovora nije bilo, Zadužbina Ivo Andrić iz Beograda, preko svog advokata u Sarajevu, tužila je Maticu hrvatsku iz Sarajeva, zbog kršenja autorskih prava, i spor – dobila.

Niko ne spori, rekao je tada Dragan Dragojlović, predsednik Zadužbine Ive Andrića, da je Andrić rođen od oca Hrvata i majke Hrvatice, katoličke vere, u selu kod Travnika, u BiH. Međutim, pisac ne ulazi u korpus jedne književnosti po mestu rođenja, već po jeziku kojim piše.

Oko Andrića se i dalje otimaju srpska, hrvatska i bosanska književnost. Svi polažu pravo na njega, čak i oni koji su ga se do juče odricali, zamerajući mu što se opredelio za srpsku književnost.

Nije Ivo Andrić jedini koji je pisao srpskim jezikom, a bio je druge nacionalnosti. Ima takvih slučajeva i u Srbiji, i u Hrvatskoj, kao i širom sveta. Značajan savremeni američki pesnik Čarls Simić rođen je u Beogradu, od oca i majke pravoslavne vere, ali nije srpski pesnik. B. Vongar (rođeno ime Sreten Božić), rođen u Šumadiji, piše u Australiji na engleskom, i nije srpski, već australijski pisac, srpskog porekla.

– Apsurdno je i uzalud danas dokazivati ono što se odavno zna, da ćoravom ne vredi namigivati. Mi argumentima ne možemo zlonamernim Hrvatima i Bošnjacima bilo šta dokazati, ali bogme ni našim politikantima, trgovcima svetinjama, pa i kao suza čistoj Andrićevoj književnoj pripadnosti. Bošnjaci i Hrvati mogu raditi što god hoće – u međunarodnu pravdu ja ne verujem. Ali, šta ćemo mi uraditi? Andrić jeste bio Jugosloven, ali Srbin, i jezik mu je bio srpski, i Vuk, Njegoš, Matavulj, Kočić, bili su njegova najbliža književna rodbina. Pogledajte šta je o njima napisao – kaže Dragan Lakićević, urednik Srpske književne zadruge.