Bolje povest nego rat

Oće biti, neće biti. Ratovaćemo, nećemo ratovati.

Kako god da ga okreneš pišemo povest.

„To je hrvaština”, kažu moji prijatelji. „Zašto povest a ne istorija”, pitaju se.

Pa, evo: povest je stara srpska reč. Povest nije istorija. Povest je istina o istoriji. Povest je priča o istoriji. Istorija ne voli povest. Povest razobličava istoriju. Povest je neprijatelj istorije…

Istorija kaže da je „Bolje rat nego pakt” – istorija.

Povest, međutim, kaže da bismo se Trojnim paktom izvukli bez žrtava.

U porodičnoj istoriji može da stoji da je deda bio inženjer.

A u porodičnoj povesti ostaće zapisano da je diplomu kupio...

Dakle, lično bih više voleo da ovih dana uđemo u povest, radije nego u istoriju. Pa ćemo u istoriju drugi put.

                                                                                                *

A i s kim da ratujemo. Šiptari odmah vuku za rukav dežurnog smene u NATO-u: „Čiko, čiko, onaj mi maše iz voza, buaaaa...”, a što se tiče tog natovca, otkad smo ga onomad pobedili još nam nije dobro.

Možda s Hrvatima. Ne može ni s njima. Nema ko. Jer upravo je Sabor ustanovio da premijer Plenković nije služio vojsku zbog anemije. Ne ume ni čizme da očisti, osim tuđih. Na čelu kolone ne može da ga menja ni predsednik Sabora Božo Petrov jer je vojni rok proveo u porodilištu gde je muzô trudnice i prepovijao dečicu. Dvojica ministara Davor Ivo Štir i Tomislav Ćosić, zbog problema s prigovorom savesti, umesto da su vodili vojsku u otadžbinskom ratu vodili su mumije na pišanje u zagrebačkom Etnografskom muzeju, dvanaest meseci.

Jedino se za Kolindu tvrdi da ima istetovirano JNA ispod leve sise i da je ranjavana u ratu...

                                                                                               *

Rumuni se biju za sebe. Bugari zveraju okolo – ako je neko pokleknuo da priskoče da ga junački dotuku. Grci odlepili otkad su im ukinuli petnaestu platu, čak i s nama hoće da se druže, Makedonci...

E, Makedonci. Što je zemlja južnije, to su pesme tužnije! Dohakaće im Šiptari, ja da vam kažem.

Beše vrelo leto osamdeset neko. Nas dva mlada novinara „Politike” (a potpisivali smo se GK SK, kao fora) obilazili smo zapadnu granicu Makedonije: Debar, Kičevo, Gostivar, Preševo, Vevčani, Struga, Ohrid. Zastanemo kod Biljane na ezerce i konstatujemo da će Šiptari Makedoncima silovati majku. U svakom pograničnom gradu predsednik opštine – Albanac. Svaka selendra podeljena na šiptarske i druge delove. I – zošto da čekame? Mi s terena piši – šalji, sutradan u novinama ništa. Mi opet piši – šalji, u novinama ništa. E onda smo pojeli jedno kilo pastrmke i vratili se u Beograd. Mi smo odustali, Šiptari nisu. Zato sada Makedonija nema vladu a neće je ni imati dok premijer ne bude stavio keče.

                                                                                              *

Šta ima veze, pa ratovaćemo između sebe. To je uvek bilo dobro i krvoločno. Prvo malo da se stvar zaigra u medijima, posle lakše ide. Pogledam tabloide, to je u redu kao i svuda gde se piše slobodnije. Gubim vreme, ’ajde da vidim malo opozicionu štampu. I kad rekoh vreme: ...Aaaaaaaaaaaaaaa, gubim kosu, pardon, razum. Šta je ovo!

Kako me je samo pogledala (s naslovne) triput sam se mlađan preturio. Prestao sam da štucam, ali sam počeo da piškim u krevet. Bio sam u zabludi da ju je zdrobio voz još 2012. kada je probala da preskoči iz svog vagona kod Aleksandra u lokomotivu, ali avaj... Vesna Pešić je živa i poručuje preko cele strane: „Zulum krimosa na vlasti”. Lele, lele!

                                                                                               *

Šta sam pročitao za 200 RSD, čudo jedno. Ovom prilikom se izvinjavam tabloidima. Ovo što je ona napisala za Premijera i Vladu ja nisam pročitao da su ovi ikada napisali za opoziciju. Srbija je dijagnoza, sve je iritantno, lažljivo i amoralno, policija je kriminalizovana, premijer je uvrnuti prevarant i banda, avioni su olupine... samo su opozicioni kandidati bistri planinski potok koji će na sledećoj krivini sačekati Vučića i živećemo srećno do kraja života. A ako ne bude tako jedina šansa je da se – pobegne.

„Jedini izlaz postaje emigracija... jer je društvo zapalo u nihilizam, melanholiju i depresiju”, kaže VP.

Kada je ona poslednji put bila u emigraciji nije bila depresivna jer zašto bi bila depresivna jedna ambasadorka u Meksiku. Pogotovo što u Meksiku i ne znaju da postoji Srbija a kamoli da je došla VP da utvrdi trajno prijateljstvo između meksičkog i srpskog naroda.

Melanholična je samo bila čekajući vikend da se sretne sa svojim dečkom koji je tu negde u Srednjoj Americi živeo uzgajajući kafu i duge biljke, zbog koga je inače hrabro krenula u neizvesnost.

Vesna Pešić je jedina žena na svetu koja je postala ambasador zato što nije znala čemu služi šerpa pa je zbog toga iz besa lupala po njoj.

                                                                                                *

Kad smo već kod žena svedoci smo nasilja nad lepšim polom. I svedoci porasta nasilja uopšte. Ne manjkaju ni najteži zločini, razbojništva, smrtni ishodi, pedofilija i silovanja. Koliko nas užasne zločin toliko nas iznervira presuda. Nama laicima prečesto se čini „da policija hapsi a sudije puštaju”.

Osećanja traže radikalizaciju. Ali i matematika. Evo zašto i kako.

Ako osudiš kriminalca na maksimalnu kaznu, to je 40 godina puta 365 dana puta tri obroka – ne isplati se. Ovako 1 metak jednako 1 evro, na veliko i jeftinije. Čist ćar.

I električna stolica je dobra, ali mnogo troši. To je za bogate zemlje.

                                                                                              *

Hteo sam za kraj da izdvojim izjavu nedelje, međutim konkurencija je takva da je potreban žiri.

Da žiri postoji glasao bi ovako: Saša Janković: „Propagandna sredstva se lažno predstavljaju...” – nain points i Vuk Jeremić: „Vučić nema hrabrosti za TV duel” – ten points!