Nisam letela pa nisam ni padala

Već sa deset godina znali je da će joj muzika biti životni poziv. I tako je i bilo. Tada, ipak, ni slutila nije da će biti istinska muzička diva i da će doći dan kada će obeležiti pet decenija karijere. Da će, na neki način, to pedeset godina dugo muzičko putovanje biti vezano za Beograd. Kada je sa 17 godina Josipa Lisac prvi put nastupila pred beogradskom publikom, a bilo je to 1967. u Domu omladine, ni sanjala nije da će pola veka kasnije upravo u Beogradu započeti obeležavanje pedeset godina vere u sebe. U razgovoru za „Politiku” priznaje da nije znala šta je čeka u budućnosti, ali da i nije bila preterano opterećena time.

– Nisam tada razmišljala „Jao, jednog dana...” Zahvalna sam svim divnim ljudima koji su prepoznali ono što imam u sebi, zavoleli me. Sećam se te 1967. godine. Bilo je fantastično! Bio je sneg. Neki novembar, decembar. I ja u grupi „O Hara”. „Džuboks” je pisao o tome. A ja sam tada imala 17 godina. Imali smo tri, četiri, pet pesama. Pevali smo i „Samertajm”, nešto od „Bi Džiza”. Sve mi je to delovalo kao san. Doduše, već sam na pozornici bila sa 12 godina kada sam učestvovala na svetskom festivalu dečjih horova u Lilu. I evo, ponovo ću biti u Beogradu. I nije to nekakva turneja, već nekoliko koncerata. Posle Beograda idem u Sarajevo 25. februara, pa 26. marta u Novi Sad. Malo lakši tempo. A na kraju Zagreb, 10. decembra. Da obeležim i rođendanski koncert, tih pet decenija, i koncert posvećen Karlu Metikošu. To ne može jedno bez drugog.

Lako se menjate na sceni, umete da maštate i sanjarite i za vreme koncerata. Sačuvali ste dete su sebi, priznali ste jednom prilikom. Šta ćete publici „Sava centra” predstaviti tokom tog muzičkog sanjarenja?

Ne znam. Videću šta će trenutak doneti. Biće tu improvizacija. Ne volim da planiram. Mora da bude razonode.

A kada kažem dete, to je nešto duhovno. Ja mislim da sam još uvek ona devojka koja je sa 17 godina došla u Beograd. Ružna, grdna, ali talentovana. I svi su me slušali. Ja sam se menjala, stalno se menjala. Neki kažu da provociram, a to nije tačno. Čovek ne sme na staroj slavi da živi. Treba raditi na sebi, biti u vremenu. Srećna sam zbog svih tih ljudi koji su me prihvatili. Ne mogu istu pesmu isto da pevam 40, 50 godina. Menjam se, menjaju se i moje pesme. Mora tako. Uskoro ću da napunim 67 godina. Nije to isto kao kada napunite 37, 47, ... Sve se menja. Ništa više nije isto. Pa, i klima se menja. Ne znam zašto ljudi ne vole promene.

Verovatno zbog toga što se plaše...

Da, plaše se. Ja ne. Muzika je jezik ljudskih emocija. Svaki dan se menjamo. Eto, ja sam sada u jogi. Zbog zdravlja. Nijedan trenutak nije isti.

Verujete u čuda, rekli ste tokom jednog intervjua. Šta vam intuicija kaže, kakva nas čuda očekuju u dogledno vreme?

Biće gore! To je odgovor kakav nam stvarnost sugeriše. A onda se u čoveku javlja nada u bolje bez čega ne bismo mogli da živimo. Sutra je novi dan i nadamo se da će biti bolje. I jeste. Sutra dođu dobre vesti, dođu i loše. To je život. Mi kao borci moramo da se nosimo sa tim. Ja sam na svom putu i moram da se borim da na njemu ostanem. Odavno znamo da dobro i loše idu paralelno. Iz svega treba uzeti dobro. Čovek mora da veruje da će biti bolje. A može i gore, ali živeti se mora i dalje. Volela bih da svi budemo borci, ali ne mogu da ocenjujem tuđe živote. Život je težak.

Da li je istina da se osećate neshvaćeno? Čak i od publike koja vas toliko voli i ceni?

To sam ja zapravo doživela trenutke kada sam mislila da moram sporije i da će me dugoročnije shvatiti za 10, 15 godina. Međutim, nisam posustala. Niti sam odustala. Išlo je malo teže jer sam malo drugačija u jednom društvu. Svi smo drugačiji i treba to potencirati, a ja to jesam bila. Ali, shvatili su me. Ti ljudi su bili u manjini, u opoziciji i oni su mi dali snagu da idem dalje. Zapravo, ja ne slavim pedeset godina, već sam ponosna što nisam odustala od sebe.

Kako biste opisali hrvatsku muzičku scenu. Da li biste nekoga posebno izdvojili? Vidite li na njoj svoju naslednicu?

Zašto bi neko mene nasledio?! Zašto da budu poređenja? Ima mladih dama koje imaju lepe karijere. U Opatiji sam nedavno pozvala Ninu Badrić, Ivanu Kindl i Luciju Ćustić Luce da pevaju moje evergrin pesme, a ja sam pevala novu pesmu. Pozvala sam ih jer svaka od njih gradi svoj svet. Sa instrumentalnim triom CHUI napravili smo jednu pesmu. To su mladi ljudi, džezeri. Sve je zapravo zastupljeno, džez, pop, fjužn... Mnogo mi je drago što su me prihvatili. Postoje ljudi koji se ne predaju. Muzika im je strast, ali i egzistencija. Kao i meni. Kako to može? Može, ali teško. Vasil Hadžimanov mi se sviđa. Kod vas postoji odlična grupa „Zemlja Gruva”. „Darkvud dab” je sjajan.

Kada biste mogli, da li biste nešto menjali u svom životu?

Ne! O, ne! Ništa. Nisam imala nekih trenutaka za koje bih rekla: „Ovo nisam smela da napravim”. Bilo je trenutaka za koje sam rekla „Pa, to mi baš i nije trebalo”, ali, to je nebitno. Ja sam napravila lepe trenutke. Nisam pravila kardinalne poteze zbog kojih mi je bilo žao. Nisam letela pa nisam ni padala. Ja sam se u normali držala. I opet su me razumeli oni koji su me razumeli. Bojala sam se euforije. Ne idem tamo gde svi idu, ne radim ono što drugi rade. I to nije hir, nije kapric. Nemam zbog čega da žalim. Pojavila se i smrt u mom životu, ali i to sam pokušala da razumem jer sam shvatila šta sam imala. Naučila sam da slavim život a ne da tugujem zbog smrti. Radujem se životu. Mislim da sam osoba koja je u nekoj normali. I nisam prestrašena. To je moj izbor i ponosna sam zbog toga.

Borba neprestana

Igrate li i dalje golf?

Prošla godina mi je bila cunami zbog koncerata. Nije mi bilo lako. Odem na golf i... ubijem se. Nisam mogla ni da hodam, ali bila sam zadovoljna. Počela sam početkom 2000. godine.

Pa, vi ste golf majstor!

Nisam. Tu je isto borba neprestana. Kada odem na golf jedan dan bude divno, sutradan – ne ide nikako. Pitam se „Šta je sad ovo?!” Golf je to!