Neravnine na putu

Razmeštanje jedinica, zveckanje oružjem, izazivanje incidenata, rušenje zida, upozoravajuće poruke i međusobne optužbe, eksplozija straha – to je skenerski prikaz normalizacije u odnosima Beograda i Prištine.

Ili je sve samo još jedna velika farsa koja, iz različitih razloga, odgovara liderima Srbije i Kosova. Podizanje tenzije kako bi vođe severno i južno od Ibra, mislim na Beograd i Prištinu, dobile priliku da se predstave kao veliki borci za interese svojih naroda.

Možda baš zato, dok su se uplašeni građani pitali da li će ponovo biti rata, američki ambasador u Srbiji mirno kaže da se radi samo o „neravninama na putu”.

Može biti da ambasador zna više pa je, zajedno s neimenovanim kolegama (sa Zapada) postavljen kao meta ljutitom srpskom premijeru koji je očito odlučio da obnovljenom nacionalističkom pričom o Kosovu podigne rejting sopstvene stranke i njenog kandidata na predsedničkim izborima, ko god to bio.

Aleksandar Vučić često gubi takt na domaćoj sceni, ali ostavlja utisak nekog ko se pred strancima predstavlja kao uglađeni političar. Ne i ovoga puta. Obavestio je javnost da su neki ambasadori tražili da ne razmešta policijske jedinice – valjda blizu „administrativne linije prema južnoj srpskoj pokrajini” – jer bi to moglo da bude shvaćeno kao pretnja.

Sumnjam da su ambasadori u Prištini imali iste zahteve pre nego što su specijalne jedinice ROSU ušle na sever Kosova kako bi sprečile dolazak onog provokativnog srpskog voza, ali vidim da je Vučić odustao od bilo kakve diplomatske etikecije.

Pripretio je ambasadorima da će ih „naučiti pameti sve”, pa je samo dan kasnije edukaciju stranih izaslanika upotpunio zahtevom ministru unutrašnjih poslova: „Ima svake nedelje sad da premeštamo naše snage širom Srbije, da se (razni ambasadori) nerviraju. Nebojša, jesi me razumeo?”

Naravno da je ministar Stefanović razumeo, a valjda su i strane diplomate nešto naučile. Ko od njih dotle nije čuo za srpski inat, Vučić mu je održao pokaznu vežbu.

Onda je na red došao „potporni zid” u severnom delu Kosovske Mitrovice koji je „simbolična potpora” odbijanju Srba da prostor oko Mosta mira prestane da liči na demarkacionu liniju Bejruta tokom građanskog rata.

U osvit zore stigla je vest da je dogovor oko zida postignut. „Isključivo zahvaljujući upornoj i posvećenoj diplomatskoj aktivnosti Beograda i činjenice da je premijer Aleksandar Vučić stao iza Srba sa Kosova…”, kako kaže direktor Kancelarije za KiM.

Oni koji stoje iza podizanja betonske zapreke sada su „posvećenom diplomatijom” obezbedili njeno rušenje. O trošku naroda. Da li je to 6:0 za Beograd? Neka aplaudira ko hoće, ali sve deluje apsurdno.

Istovremeno, pitanje Zajednice srpskih opština, istinski bitno za trajni dogovor, nije ni dospelo na briselski dnevni red. Mene ne čudi. Tači je izgleda bio marljiviji uoči sastanka.

Biće da je to navelo premijera Vučića da zameri Briselu što se ne pridržava agende, mada je pred polazak tvrdio da i ne zna šta će biti teme. Potom je rizično – ako i to nije dogovoreno – krenuo da optužuje EU dovodeći u sumnju njenu pretpostavljenu poziciju poštenog brokera briselskog dijaloga. Prozvao je Uniju da „nema hrabrosti” da kaže ko je pogazio dogovore.

Zašto se, ako ne zbog srpskog biračkog tela, premijer toliko jedi? Kada je pristajao da se uključi u briselski dijalog morao je da zna da „statusna neutralnost” u praksi EU ipak podrazumeva veću naklonost ka Prištini. To što im Vučić poručuje da „gledaju da li time gube ugled ili ne” je pucanj iz praznog pištolja.

Otvaranje fronta sa EU nije preporučljivo. Beograd može da ima valjane argumente, ali veća je mogućnost da izgubi nego da se za njih izbori. Gospodo, moram da podsetim, Srbija je rat na Kosovu – izgubila. Tada je u vazduh otišla snažna pregovaračka pozicija.

Podizanje nacionalne tenzije i pretnje ratom su – kao i u slučaju onih „državnih udara” – suviše skupa cena za dobijanje glasova kod kuće. Zašto? Zato što na takvoj retorici prikupljeni glasovi pripadaju biračima kojima je dosta i Evropske unije i pregovaranja s kosovskim Albancima.

Takvi birači – u bazi SNS-a – prete da sruše politiku evropskih integracija i prekinu briselski dijalog. Da krenu za Tomom Nikolićem, ako ne za Vojom Šešeljem. To objašnjava premijerovu sve češće ispoljavanu javnu nervozu.

Briselski dijalog je na aparatima za veštačko disanje. Reanimacija mora da usledi. Obe strane će se pažljivo kloniti da ne ispadne da su „remetilački faktor”. Biće tu potrebno mnogo više diplomatske umešnosti a mnogo manje izjava za unutrašnju upotrebu koje, na kraju krajeva, mogu da se olupaju o glavu i premijeru i, što je mnogo važnije, svima nama.