Prvi sudar turske i ruske armije u Siriji

Godinu i po otkako je Turska oborila ruski avion nad Sirijom, Ankara i Moskva su se našli u sličnoj situaciji pošto je ruski vazdušni udar usmrtio troje turskih vojnika kod sirijskog grada El Baba. To je prvi sudar njihovih armija, koje podržavaju neprijateljske strane u sirijskom ratu. Srušeni „suhoj” privremeno je pokvario prijateljstvo Redžepa Tajipa Erdogana i Vladimira Putina. Poslednjem slučaju, uprkos suprotnim tvrdnjama o krivcu za stradanje turskih vojnika, verovatno neće dozvoliti da naruši njihovo pomirenje i napore da poravnaju interese u Siriji.

Prema portparolu Kremlja Dmitriju Peskovu, napad u kojem su poginuli turski vojnici nije bio namera Rusije, pa čak ni njena, nego turska greška. Turci su, navodno, poslali ruskoj vojsci netačne koordinate svojih položaja oko grada iz kojeg sa grupom sirijskih pobunjenika – kao i, s druge strane, snage Bašara el Asada uz pomoć Moskve – pokušavaju da isteraju borce Islamske države (ID).

Ankara, pak, tvrdi da je na vreme dostavila ispravne podatke. Ako i ne bude spremna da napredak u odnosima s Rusijom žrtvuje zbog ovog incidenta, ostaće razne sumnje, koje odražavaju zapletenost savezništava i suparništava u Siriji. Ta zamršenost bi mogla odložiti izbacivanje ID iz njene „prestonice” Rake i slamanje grupa povezanih s Al Kaidom u Idlibu, što su bitke koje će prelamati rat.

Uz svu saradnju Turske i Rusije oko Sirije, teško je reći da li dva fronta koji pritiskaju ID u El Babu – Turci sa severa, Rusi s juga – rade zajedno ili se trkaju da budu prvi koji će ući u grad i pripojiti ga teritoriji svojih sirijskih štićenika. Bez obzira na nastojanja Moskve i Ankare da izbegnu međusobne sukobe, pre nekoliko dana su se sudarile trupe sirijskog predsednika i pobunjenici koje štiti Turska.

Ako je to i bio samo epizodni ispad dubokog neprijateljstva ta dva tabora, koje Ankara i Moskva još ne mogu potpuno kontrolisati, svejedno je taj okršaj podsetio da je Asada i pobunjenike zasad neizvodljivo primorati da složno rade, čak ni protiv džihadista. Neko će zaključiti i da pogibija troje turskih vojnika od ruskih bombi znači da se i pokrovitelji ustanika i sirijskog predsednika, koji bi trebalo da ih usmeravaju ka istoj meti, još uzajamno posmatraju kao rivali. Drugim rečima, da su Rusi namerno gađali Turke ili da su ovi svesno slagali gde su im vojnici, jer svako od njih želi za sebe El Bab, strateški važan za kontrolu nad tursko-sirijskom granicom i severom Sirije.

Sve to gotovo izvesno neće naterati Redžepa Tajipa Erdogana da odustane od želje da u Siriji podigne stepen vojne koordinacije s Vladimirom Putinom, što su njih dvojica pre nekoliko dana potvrdila u telefonskom razgovoru. U sličnom tonu je protekao i razgovor Erdogana i Donalda Trampa. Ali, kao što su zapetljani odnosi oko El Baba, slično je složena situacija oko Rake, gde se očekuje tešnja saradnja Turske i SAD.

Uz američku podršku, snage sirijskih Kurda u savezu s Arapima nastavile su opkoljavanje Rake. Ankara nipošto ne želi da taj grad zauzmu Kurdi, koje su svojom vojnom intervencijom potisnuli i iz oblasti nadomak El Baba kako im ne bi dozvolili da formiraju celovit entitet uz granicu s Turskom.

Zasad, Amerikanci ne naoružavaju Kurde direktno, ali opremaju arapske borce iz njihove koalicije i potpomažu njihovo zajedničko nadiranje svojim avionima. Tramp se u razgovoru s Erdoganom, uprkos insistiranju turskog predsednika, nije obavezao da oružje neće dopremati i Kurdima – koji ga ionako možda već dobijaju od svojih arapskih saveznika. Dvojica predsednika su saopštila da su spremna da zajedno napadnu Raku. Cena za to sigurno bi bila da Vašington naloži Kurdima da se drže pozadinske podrške i da ni slučajno ne ulaze u grad. Tramp će morati ubrzo da se odluči ako namerava da ostvari procenu Pentagona da i Raka i već opkoljeni Mosul, poslednje iračko uporište ID, mogu pasti za šest meseci.

Osim sa Amerikancima, Erdogan bi probleme oko Kurda mogao imati i sa Rusima. Sudeći po njenom nacrtu ustava Sirije, Moskva nije isključila mogućnost podrške nekoj vrsti kurdske samouprave u Siriji. Prema kurdskoj agenciji Rudav, upravo je tražila i da se predstavnici tog naroda pridruže idućoj rundi mirovnih pregovora o Siriji, čemu se Ankara žustro protivi. Jačanje kurdske pozicije bi moglo predstavljati i ako Pentagon pošalje nekoliko hiljada vojnika da pomognu ofanzivu na Raku, što je jedna od opcija na Trampovom stolu.

Ako se sporazumeju oko podrške Kurdima, Rusima i Amerikancima će, ne bi li obezbedili trajan mir, ostati da nađu obostrano prihvatljivu ponudu za arapsku neislamističku opoziciju u Siriji. Osim uz južnu granicu, ona je u osetnijem broju prisutna još i u delovima provincije Alepo i obližnjem Idlibu, gde su, međutim, dominantni islamisti, među njima i koalicija oko nekadašnjeg Nusra fronta, za kojeg nije izvesno da li je zaista, kako tvrdi, raskinuo veze s Al Kaidom. Po toj koaliciji tuku i ruski i američki avioni. Ali, kao i što nije svejedno da li će Rusi ili Turci preuzeti El Bab, važno je i da li će Vašington ili Moskva, ako skrhaju otpor tamošnjih džihadista, ovladati Idlibom preko svojih štićenika.

Uz uporište u toj provinciji, umerena opozicija bi zadržala kakve-takve karte u mirovnim pregovorima. U suprotnom, ne bi se imala mnogo čemu nadati. Ohrabrujući znak za nju je ako su istinite priče da su im SAD poslale nešto oružja i nakon što je u Belu kuću ušao Tramp, koji je nagoveštavao da možda neće stajati iza njih kao Barak Obama.

Moguće je i da će Tramp i Putin sklopiti dogovor oko „istinske koordinacije u borbi protiv ID i ostalih terorističkih grupa” u Siriji, kao što je poručeno nakon njihovog nedavnog razgovora. Ali, već prvi konkretan potez Trampa oko Sirije, traženje načina da se uspostave bezbedne zone za izbeglice u toj zemlji, Kremlj je dočekao krajnje uzdržano, znajući da bi to moglo podrazumevati hiljade američkih vojnika na tamošnjem ratištu. Ideju su, pak, pozdravili sirijski susedi koji podržavaju pobunjenike, jer bi time i oni mogli potpasti pod američku oružanu zaštitu, što ne bi bilo po volji Putina, kao ni njegovog štićenika Asada, koji je poručio da bezbedne zone nisu potrebne i da su američke jedinice dobrodošle u Siriju ako će se boriti s teroristima, ali samo pod uslovom da prihvate koordinaciju s njegovim režimom.