Patina na srebrnom jubileju EU

Evropa se ove nedelje skromno, bez fanfara, podsetila da je pre 25 godina potpisan Ugovor iz Mastrihta, ambiciozni projekat kome je bilo namenjeno da postane kamen temeljac čvrstih kontinentalnih integracija.

Četvrt veka kasnije, patina je prekrila srebrni jubilej sporazuma koji je dizajnirao arhitekturu Evropske unije. Ispostavilo se da ugovor iza koga je stajalo 12 lidera – među njima nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Fransoa Miteran – nije unapredio evropsko okupljanje, nije stvorio efikasne institucije, ali je uvođenjem razornog neoliberalnog modela doprineo krizama i rastućem gubitku poverenja u EU.

Drugi najvažniji ugovor u istoriji evropskih integracija potpisan je u holandskom gradu 7. februara 1992, čime je od Evropske ekonomske zajednice (EEZ) nastala Evropska unija. Istovremeno je udaren temelj jedinstvenoj monetarnoj uniji stvorenoj godinu dana kasnije, kada je ugovor stupio na snagu.

Mastrihtom je predviđena unija koja počiva na tri stuba: prvi je ugradio sve dotle postojeće ekonomske veze, a druga dva su integracijama dodale zajedničku spoljnu i politiku odbrane, policiju i pravosuđe, a definisani su i kriterijumi ekonomskog i fiskalnog usklađivanja.

No, ista tela koja su upravljala jednostavnijom EEZ nastavila su da rukovode znatno složenijom unijom, što je onemogućilo da se stare institucije prilagode mnogo ambicioznijoj EU i time da uspostave neophodan autoritet.

Nedostatak kontrole dodatno je komplikovao evro. Kada je uveden u promet početkom 2002, nije bilo ozbiljnih institucija koje bi obezbedile neophodnu političku i finansijsku usaglašenost koju je zona evra zahtevala.

Ideja o ujedinjenoj Evropi oduvek je bila pritisnuta podelom na one koji žele čvršću političku uniju i na one druge kojima je sasvim dovoljno grupisanje individualnih nacionalnih država.

Ključna dilema, koja je proizvela mnoge današnje probleme, nije otklonjena: da li je nedostatak centralnog autoriteta uveo EU u krizu ili su u pravu oni koji jačaju svoje nacionalne države, suočavajući EU sa najdubljim krizom identiteta od njenog nastanka?

Mastriht je ipak na neki način naznačio budućnost. Britanija se već prvih dana opredelila da ostane van „socijalnog poglavlja” ugovora koje se tiče prava radnika – što je bio prvi u seriji kasnijih sukoba sa ostalima u EU. On je kulminirao prošlog juna na referendumu na kome su Britanci rešili da krenu svojim putem.

Oni koji su ostali u EU moraće da pronađu mehanizme koji bi oživotvorili ideje plasirane pre 25 godina: političko jedinstvo i prosperitet za sve članice, jake i slabe, severne i južne, zapadne i istočne.

Nedostatak konsenzusa, toliko puta utvrđen na razne teme – od američke invazije Iraka preko načina rešavanja dužničke krize u Grčkoj do odnosa prema migrantima – ključni je razlog zašto Ugovor iz Mastrihta nisu slavili ni najposvećeniji Evropejci. Anti-EU političari i dalje ga mrze.

Ugovor je potpisivan samo tri godine od rušenja Berlinskog zida, događaja koji je izmenio političku ravnotežu u Evropi i stvorio nove izazove koji su zahtevali političku viziju evropske budućnosti. Istovremeno, bilo je to vreme monetarnih stresova i čestih kriza britanske funte, belgijskog franka, holandskog guldena ili italijanske lire.

Da li je politička unija bila bitna za nastanak monetarne unije, kako tvrde jedni, dok se drugi sve vreme pitaju šta politička unija uopšte znači. Uoči lansiranja evra, nemački ministar finansija Oskar Lafonten poetično je govorio o viziji ujedinjene Evrope koja će biti ostvarena „postupnim usaglašavanjem životnog standarda, produbljivanjem demokratije i procvatom istinski evropske kulture”.

Tadašnje debate vode se i danas, ali Evropa izgleda svetlosnim godinama udaljena od Lafontenove vizije. Mastriht je označio početak tranzicije od socijaldemokratskog ka neoliberalnom modelu, pa je umnogome odgovoran što je EU danas suočena sa raznim negativnim posledicama globalizacije, krizom evra, neravnopravnom raspodelom i nejednakim šansama, krizom srednje klase… Ljudi imaju osećaj da gube kontrolu nad sopstvenim životima dok vlade ne znaju u kojim pravcima idu i za koje vrednosti treba da se bore.

Da li je saldo 25 godina Mastrihta suviše malo integracija? Verovatno jeste, jer se pokazalo da zajednička moneta nije dovoljna da uspešno koordiniše – ako ne i harmonizuje – različite dimenzije nacionalnih politika.

Mnogi smatraju da bi, ukoliko želi da preživi, EU kod građana svojih članica morala da razvije dublji osećaj zajedničkog evropskog identiteta. Vodeći stratezi i analitičari imaju na tu temu mnoštvo ideja, ali pokazuje se da nacionalne vlade nisu spremne da se odreknu vlasti.

Kako god, vreme velikih koraka je prošlo. Evropa mora ponovo da pokuša da sopstvene vrednosti poveže sa stabilnošću, bezbednošću i socijalnom pravdom, koja je, valjda, sačuvana u kolektivnom DNK. Onom pre Mastrihta.

Neće to biti lak zadatak za 27 veoma različitih članica. Jeftini populisti su u naletu širom kontinenta, rušeći EU kao apoteozu moderne civilizacije. Predstoje izbori u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj, pa će mnoge promene morati da sačekaju, a oni koji sumnjaju u opstanak EU pitaju se da li će promene uopšte dobiti šansu.

U ovoj godini slavi se i šest decenija od Rimskog ugovora, krunskog dokumenta kojim je počelo ujedinjavanje Evrope, ali opštem ambijentu više odgovara rekvijem jednom snu koji se na javi pretvara u pravi košmar.