Razlika u diferenciji

Kako sam učestao s pisanjem, učestali su i komentari. Kao što je red ima i ovakvih i onakvih. Zadovoljan sam, svakako.

Najozbiljnija je bila jedna lepa dama: ne kaže se onako kako sam napisao nego dojka, nije ono što sam napisao već toalet, ne može ovako nego... I, u pravu je. A ja bih to trebalo da znam pošto sam poreklom iz Pirot (ne iz Pirota) gde je od vajkada poznata razlika u diferenciji:

– Lele, mamo, jedva dojdo iz školu, teše me idzedu pceta.

– Elizabeta, bre, sine, ne kaže se pceta nego kučišta!

                                                                                                   *

Zapamtio sam i neka mišljenja vezana za komšije s obzirom na to da sam se malo bavio njihovom borbenom gotovošću (od gotovina, prim. aut.). Iako bi neko zaključio drugačije ja njih ne mrzim niti bilo šta slično. Ponekad mi smeta što ne umeju da sakriju neku opsednutost nama, kao neki kompleks, šta li je. Ne umeju ni da odigraju ulogu koju im je poklonila EU, hoće da dominiraju u regionu a ne biva...

Volim ih kao što majka voli defektno dete. Da nije tako zašto bih im ostavio svoju kuću u Cavtatu nego da pomognem mladu demokratiju.

                                                                                                   *

A kad pomenem ili čujem reč demokratija mene kao kod onog Pavlova što je zamlaćivao kerove udari neka struja. I smanji mi se prag tolerancije. A žuti mi se pojave pred očima.

                                                                                                   *

Dok su Jugoslavija a za njom i Srbija temeljno i nezaustavljivo, neki će reći uništavane, neki spasavane, takođe potpuno namerno i potpuno organizovano stvarani su uslovi za prizivanje novih potreba, novog izbora, novih vrednosti, nove, žute vlasti.

Mnogobrojnim ponavljanjem zvanične istine i eliminisanjem neistomišljenika fašističkim metodama u ime demokratije, ovladavanjem medijima i javnim mnjenjem, uticajem na niže slojeve ljudske svesti i na podsvest uz pomoć i savetodavne usluge koje su skoro pa neskriveno dolazile spolja, prvo kao opozicija a kasnije i kao nova vlast, ova žuta oligarhijska grupa, kao i većina „oslobodilaca” u istoriji, ne samo da je demonizovala bivšu vlast već je pokušala da poništi i sve one koji su se o nju očešali, sve koji su za jotu imali drugačije mišljenje ili nisu dovoljno jasno pokazivali oduševljenje novim razvojem situacije.

Pokajnici i preletači, u određenom broju, bili su dobrodošli kao insajderi. Takođe, svim bogatim pojedincima žuti su momentalno oprostili grehe iz mladosti, hajde da pogađamo zašto.

Istovremeno, promenom državnih praznika žuti su odlučili da slave revolucionarnu (kratku) prošlost mlade države promenivši simbole, datume i – istoriju!

Nova država je rođena. Valjalo je ljuljati!

                                                                                                   *

Žuti oslobodioci su ikonografiju prilagodili zahtevima vremena. Pocepane farmerke su zamenjene Armanijevim odelima, umesto zemunske konjice praktičnija su se pokazala vozila marke „audi”.

Svako ko je bacio jaje na prošlost dobio je svoj deo plena. Doduše, tome su prethodili dosovski dogovori, gledalo se i na ispunjivanje dečačkih snova, želja i ambicija, ali se problem upravljanja nije nazirao u tim radosnim vremenima dok su iz javnih preduzeća i svih značajnih i manje značajnih ustanova grubo i uz poniženja, ponegde uz batine, izbacivani uglavnom sposobni i na ta mesta zbog svojih kvaliteta birani kadrovi.

Naravno da strani pomagači nisu mogli da dozvole da mladom demokratijom upravljaju samo revolucionarni zanesenjaci jer se to u prethodnim „spontanim” promenama u okolnim državama pokazalo lošom idejom. Zato su osnovane mnoge nevladine organizacije, o trošku naše vlade, a mnogobrojni strani savetnici zauzeli su svoja mesta uz rukovodioce u glavnim sistemima i institucijama da bi se ublažilo neznanje i sprečila brzopletost.

Nova žuta vlast je pristala na sve, međutim pokazalo se da ni to nije bilo dovoljno i da je period ponižavanja, neki će reći prilagođavanja, morao da bude duži, sve dok se naredbodavac u potpunosti ne uveri da će novi lider Zapadnog Balkana, taj novi tigar, biti napravljen  isključivo od obojenog papira.

                                                                                                     *

Isporučivši Hagu državni, vojni i policijski vrh, sve zajedno s Predsednikom što se nije dogodilo u političkoj istoriji sveta, žuti su u međusobnom konsenzusu utvrdili da su upravo ovladali nepreglednim poljem neslućenih mogućnosti.

Po tom polju su se kretali shodno ličnom obrazovanju, prosvećenosti i duhovnim karakteristikama. Većina je položaj koristila isključivo u ličnu korist nemajući ništa protiv ako se nešto korisno odradi i za zajednicu. Za druge, zajednica je bila ista što i partija koja ih je na neko mesto promovisala. Iskreno, najveće štetočine su bili oni koji su umislili da su u nekoj svetoj misiji, pa su se iscrpljivali i pokazivali emocije tražeći sažaljenje i razumevanje. Kad pričaju o paradi ponosa govore o dostignućima čovečanstva i novom sistemu vrednosti, kada ih zbog nemoći institucija stigne ubistvo Francuza onda ridaju pred kamerama i tvrde da je porodica a ne država kriva za opštu nesreću.

Naravno da nisu bili svesni da je žuta država nastala na nesreći ovog društva...

                                                                                                    *

Tekst iza je ujedno bio odgovor na pitanje o mom rigidnom stavu prema predsedničkom kandidatu g. Jankoviću. Pa on je proizvod žutog društva koje sam malopre pokušao da opišem. On je maneken takvog ponašanja i takve vladavine. Svaki glas koji dobije a da to nije glas njegove porodice i kruga prijatelja bilo bi nešto što bi trebalo da zabrine ovo društvo.

Više onako, naučno, medicinski...