Preambiciozan scenski zalogaj

Polazeći od „Mister dolara” (1932), Nušićeve komedije situacije umešane sa komedijom naravi, korenitog kritičkog odnosa prema skorojevićima koji ne biraju sredstva da se domognu novca i visokog društvenog položaja, autor adaptacije teksta i reditelj Vladimir Lazić izgradio je znatno razgranatiji scenski tekst (tekst songova i dramaturg Željko Mijanović). On uključuje i likove iz drugih Nušićevih komada, na primer iz „Pokojnika” (Pavle Marić, Spasoje Blagojević) i „Sveta” (Sima Jeremić), dok je njegovo razrešenje drastično drugačije u odnosu na originalni tekst, mračnije je i beznadežnije, u saglasju sa osobenostima našeg vremena. Umesto da se Matkovićeva ujdurma otkrije, vraćajući ustalasani poredak u pređašnje stanje, što je slučaj kod Nušića, u predstavi dolazi do surovog epiloga, vrtoglavog političkog uspeha Mister dolara. Osnovna ideja ovakvog razrešenja je provokativna i opravdana, ali je u celini nedovoljno spretno ostvarena. Tok dešavanja, naročito u trećem, poslednjem činu je zbrzan, previše toga se desilo, pa je u predstavi nastao utisak o zgužvanoj naguranosti događaja.

Ambiciozna razgranatost sadržaja scenskog teksta u predstavi je još više došla do izražaja zbog složenosti žanra mjuzikla, isprepletenog izvođenja dramskih, muzičkih i plesnih partija, pa ima mnogo uspona i padova u dinamici igre. Takođe, stilski je neusaglašen spoj prvog i drugog dela predstave. Prva dva čina su kitnjasta i naivnija, dok je treći ogoljen i taman, pri čemu nije bio pripremljen teren za takvo naglo stilsko skretanje. U trećem činu se uvodi i interakcija sa publikom, projekcija kratkog filma itd. Stilska heterogenost može da bude i te kako scenski intrigantna onda kada postoji odgovarajući temelj za nju, na primer kroz postojano, višeznačno igranje sa različitostima. Ovde takvog temelja nema, ne postoji to plodno tlo samosvesne i višeslojne igre, u okviru koje je stilska eklektičnost prirodna, zbog čega sudar različitih oblika i stilova igre u predstavi deluje neskladno. U vezi sa time, u ukupnoj scenskoj postavci su najproblematičnije dramske scene u prva dva čina, zato što su vrlo naivno, ograničeno, jednoznačno ostvarene. Fali im scenske izazovnosti i burleskne sočnosti bez koje likovi blistavog humoriste Nušića nisu istinski nušićevski.

Izvođenje songova i plesnih segmenata podiže živost igre, mada je koreografija (Milica Cerović) mogla da bude osmišljenija, spretnija. Na muzičkom planu takođe ima svega i svačega, od džeza, preko evergrina, do narodne muzike, te se može reći da je on reprezentativni odraz predstave, neusaglašenog spleta različitih stilova (kompozitor Ninoslav Ademović, kompozitor tri songa, muzički aranžer i dirigent Aleksandar Sedlar).

U pogledu glumačke igre, najupečatljivija je Dušica Novaković u ulozi novinarke Koke, zbog izuzetne ležernosti nastupa, glatke superiornosti, i u dramskom i u vokalnom smislu (posebno je pamtljiv njen song „Ljubav”). Ona sa lakoćom predstavlja postepene Kokine transformacije, rezultat sticanja društveno-političke moći – od pomalo trapave, poslušne novinarke neuglednog imidža, do samouverene ajkule, autoritativne, izazovne vamp pojave (kostimograf Vanja Popović, scenograf Aleksandar Veljanović). Marko Gvero u ulozi Žana je doneo osobenu dopadljivost zbunjenog konobara koji se na početku ne snalazi u ulozi novopečenog bogataša, ali sa podivljalim rastom njegove političke moći postaje odlučan lider. Takođe je markantan nastup Žarka Stepanova, u ulozi sina bogatog trgovca, zatim Ane Zdravković u šarmantnom liku Mađarice Mariške, komički efektnom zbog jezičkih nesporazuma, kao i Dušan Kaličanin u neverbalnoj, a fizički delikatno izražajnoj ulozi starlete Lulu.

Polazna ideja ovog trosatnog mjuzikla, građenje značenjski dopunjenog čitanja Nušićevog „Mister dolara”, kao kritičkog odraza naše estradno-političke stvarnosti nedvosmisleno je inspirativna. Zato je posebna šteta što je u njegovoj scenskoj realizaciji mnogo vrednosnih skokova i survavanja koji u totalu vape za svođenjem na skladniju celinu.