Slovenska duša

Volim snijeg. Evo, dok gledam kako pada, sporo, krupno i neumitno kao u nekom crno-bijelom ruskom filmu, zamišljam kako se pred mojom kućom u oblaku pare i znoja zaustavlja zadahtali dvopreg sa saonicama. Pamtim to veče, hučalo je, besnilo, padalo i proletalo svom silinom kao da je mećava odlučila, poput nekog egzotičnog cirkusa, da protutnji bez zaustavljanja kroz krmeljavu varošicu što se isprečila na putu prema blistavom velegradu. 

Te večeri moj domaćin slavio je krsnu slavu i s razlogom brinuo kako će dragi prijatelji sa svojim gospođama i osmocilindričnim drumskim krstaricama nadmudriti mahnitu mećavu. Snijeg je padao sleva nadesno, činilo se da ni dve šugave pahulje neće ostati na zemlji nego da će vascijeli bijeli teret biti iskipovan sa one strane granice. Čovek bi pomislio da se Bog konačno smilovao da belim jorganom makar privremeno zašuška i ulepša grdobu zvanu Detroit.

Al’ evo i naših gostiju, pristižu ravnodušnošću i rutinom ribara koji u praskozorje uplovljavaju u svoju luku, iskrcavaju iz golemih „pontijaka” i „bjuika” otresaju pahulje sa kaputa i celivaju zajapurenog domaćina. Domaćica je u kuhinji, nozdrve naslućuju vruću rakiju, pečenje, sarmu i nešto pohovano.

Mesec je decembar, sa kalendara se sporo odronjavaju poslednje sedmice loše godine koja se nije udostojila čak ni da nam šapne da se iza njenih leđa sprema još gora, luđa i krvavija.

Bio sam jedini „dođoš” te večeri, svi ostali su već poodavno napustili stari kraj, stekli kuće, biznise, sedmometarske automobile i nova imena. Za stolom su sedili Mike, Paul, George, Joe, Ned i Steve i raspredali o bitkama, varljivim primirjima i lukavim generalima. Sve u svemu, bremeniti i dugi sati za šugavog mešanca na kojeg kidišu goropadni šarplaninci, a bečke pudlice gledaju sa prezirom.

Malo zbog dima, malo zbog priče, zavukao sam se u pomoćnu trpezariju sa ženama. Osećao sam se opuštenije okružen ondulacijama, punđama i broševima. Tu se nije razglabalo o korpusima, brigadama i budućim granicama nego o puno važnijim stvarima. Uleteo sam pravo u epicentar žučne rasprave – da li kifle budu prhkije i ukusnije ako u testo dodaš malo sirćeta ili je bolje staviti prstohvat sode bikarbone.

Međutim, morao sam ih napustiti pre no što su sklopile krhki sporazum – zadimljeni generalštab je signalizirao da su junaci ožedneli pa sam se zaputio do njih sa naramkom pivskih flaša i friškim pepeljarama. Taman što sam rasporedio dragoceni kargo po krcatom stolu i okrenuo se da što pre stignem natrag do čuvarica kiflinih tajni, prvi put te večeri začuh glas najstarijeg od gostiju, čika Vilijama. Mada su ga zvali Bil on je bio ubeđen da ga je majka krstila pod nekim trećim imenom, na ovom kontinentu neupotrebljivim skoro kao i diploma koju sam donio u svom koferu.

– Ne mogu se setiti, mislim da je bio jun ili jul četrdeset četvrte, poslali me kamionom iz Dortmunda za Paderborn…

Napravio sam piruetu, brzo se okrenuo i zgrabio najbližu stolicu. 

Naš čovek, Treći rajh, a ’44. vozi kamion! Suludo.

Priču je strpljivo počeo od početka, a posebno za mene objasnio još par detalja koji su bili poznati ostalim gostima.

Vilijam, Bil je uhapšen već na početku rata. Nemačka patrola je zaustavila kamion njegovog oca, Bil je bio za volanom, dobro je znao nemački, papiri su bili u redu, ali soldat je soldat – neumoljiv i strog.

Sproveden je do škole koju je Vermaht pretvorio u privremenu komandu. Spremala se odmazda, okupatorov odgovor na najnoviju sabotažu, ali Bil je imao sreće, uspeo je nekako da objasni svoju situaciju mladom hauptmanu. Naime, Bilov otac je bio banatski Srbin, a mati folksdojčerka. Pustiše Bila da ode kući, pod uslovom da se sutra pojavi u komandi zajedno sa roditeljima.

Sutra je her hauptman pred sumornu trojku prosuo ponudu koja se ne odbija:

– Slušajte me pažljivo. Ovo su teška i opasna vremena, glava se izgubi za tren, svakakve bande se motaju okolo a može se desiti da ga mi smaknemo za odmazdu. Predlažem da vašeg sina prvim transportom prebacimo u Nemačku u radni logor. On neće biti zatvorenik, bude li vredan i odan biće mu dobro. Ako bude pravio probleme, sabotirao, krao – naša vlast za takve milosti nema. A kad veliki Rajh ostvari konačnu pobedu vaš sin će se vratiti kući. Odlučite se brzo, sledeći konvoj prolazi za deset dana.”

Bil je tako došao u Nemačku, radio u velikoj fabrici. Prvo je pravio neke delove, navodno za avionske motore, a posle su mu dali da vozi. U početku je bilo dobro, hrana solidna, pošta je stizala redovno, ponekad je mogao izaći u grad.

Ali ratna sreća je varljiva kučka, taman kad pomisliš da se pripitomila i smotala pokraj tvojih čizama, eno ti je s repom u zraku otrča drugome. Prvi nagoveštaj bila je prigušena huka kaćuša u daljini. Staljinove orgulje su nemilosrdno pomerale liniju fronta u pravcu zapada. Par sedmica kasnije, počeli su raspoznavati gruvanje sovjetskih haubica. Nije prošlo dugo, pridružilo im se štektanje mitraljeza. Rusi dolaze.

Vlast je već odavno širila priče o njihovoj brutalnosti. Govorili su da ruski krvoloci na bajonete nabijaju bebe, oficiri siluju, kradu i pale. Sa fronta su pristizali ranjenici, umorni, krvavi, slomljeni. Poslednji trzaji, mobilizacija golobradih dečaka i sipljivih staraca.

I onda jednog jutra, opšti haos, bežanija, skidanje epoleta, preoblačenje u civilnu odeću. Bil se našao u nekom skloništu bez struje i vode, skupa sa pedesetak civila, staraca, žena i dece. Među njima je bila mlađa žena sa zamotuljkom koji je na svet došao tek par dan ranije. Sve je utihnulo, puške i automati su zanijemili, topovi pošli na zasluženi počinak.

Odjednom je na gvozdenim vratima odjeknulo lupanje kundaka. I opet. Pa još jednom. Neko se pridigao, došao do vrata, tren kasnije začula se škripa i blistava svetlost ih je ošamarila preko očiju. Pred njima je stajala grupica crvenoarmejaca, s cevima uperenim u pomrčinu preplašenih lica. Tajac. Iščekivanja rafala. Umesto kuršuma, plač bebe…

Jedan od vojnika se okrenuo majci sa detetom. Prišao joj je bliže, prebacio pušku na nadlakticu leve ruke, desnom pokazao brz i nestrpljivi znak. Daj!

Majka je sa grimasom na licu privila svoje čedo još bliže i čvršće na grudi. Da je mogla, sebi bi ga u utrobu vratila, što dalje od ovog strašnog sveta punog smrti i zla.

Vojnik je svoju pušku dao borcu koji je stajao do njega. Još jednom je pokazao… Daj!!!

Izbora nije bilo, bepče se našlo u rukama vojnika. Svi su pa i Bil znali šta će se pred njihovim očima desiti. Ruski vojnik je bio umoran od ovoga rata, umoran od razaranja, paljevine, ubijanja. Ništa se više promeniti nije moglo, ali moglo se učiniti nešto pa da njegov sin jednoga dana ne skonča sa puškom ruci i nemačkim metkom u grudima.

No, vojnik je pružio zamotuljak nazad u majčine ruke. Sa leđa je skinuo ranac, izvadio harmoniku i započeo pesmu. Stao je negde kod drugog refrena, pogledao u svoje saborce, pa onda u zapanjene Nemce i rekao: „Kogda rebёnok roždaetsя, ružья obяzanы molčatь. Načalo novoй žizni dolžno bыtь otmečeno veselьem i radostью!”

„Kad se dete rodi, oružje treba da zaćuti. Novi život se mora dočekati sa pesmom i veseljem!”

Tu je čika Veljko zaćutao, skinuo naočare i polako iz sakoa izvukao maramicu. Suza je potekla samo iz jednog oka, kao da je drugo ostavio negde daleko, možda u Banatu, možda u mračnom nemačkom podrumu. Brišući usamljenu suzu, samo je rekao…

„Eto, to smo mi… prokleta duša slovenska.”

Ćutali smo, čini mi se, dovoljno dugo da nam potraje za dve večnosti i još da preostane, ćutali smo iz nemoći da u sebi nađemo reč kojom bismo razbili tu strašnu tišinu.

Imao sam potrebu da kažem da u engleskom jeziku ne postoji reč za dušu, makar ne u onom našem, prokletom slovenskom poimanju, ali shvatio sam da je bolje da ćutim kao i ostali, da bez reči gledam nekud, bilo gde, u pladanj sa pečenjem ili u groznu kanadsku mećavu koja je žurila da stigne u Detroit

I kad god se setim te večeri i Bilove suze, pomislim kako je blesavo da neki narodi imaju pedeset imena za sneg, a neki nijedno za dušu. Doduše, nema svako sneg – a nema ni dušu

Mili moji, čuvajte tu svoju prokletu slovensku dušu, al’ ne zaboravite da se ona najbolje čuva tako što se daje.

Pavel