Smutnoje vreme liberalno

Živimo u istorijskom vremenu: svi osećamo kako je naše stajalište postalo klizište. Čemu prisustvujemo? Kraju liberalne ideologije. A propast velike ideologije je veći potres od pada sto vlada i sloma tuce država. Ideologijom je impregniran kompletan život transgraničnog buržoaskog društva „od politike i obrazovanja do umetnosti“.

U znanom delu Samoubistvo Zapada (Suicide of the West) koje se pojavilo pre pola veka, a za kojim je sad poraslo interesovanje, konzervativni američki filozof Džejms Burnham pokazuje kako je liberalizam postao „ideologija samoubistva Zapada“, što preti i „samoubistvom Amerike“. A „zapadna civilizacija ne može preživeti bez Sjedinjenih Država. Mislim da je to očigledno i ne zahteva diskusiju, da ako bi došlo do kolapsa Sjedinjenih Država ili njihovog pada do tačke da nisu važne, kolaps zapadnih nacija ne bi bio daleko – ako se ne bi dogodio i pre toga“, govorio je Burnham.

Liberalizam je, inače, svetu doneo jednu od najzavodljivijih priča u istoriji. Obećavale su se jednake šanse za sve, ista prava i istovetne slobode individuama, demokratija posvećena dobrobiti naroda, tržište kao lokomotiva koja će sve vući u progres, obrazovanje kao „zeleni karton“ kojim se čovek šeta preko klasnih ograničenja, ukidanje gladi u svetu itd, itd. Toliko uzvišenih reči koje prekrivaju nebo i zasenjuju sunce. A rezultat?

Nedavno je u Davosu bio najveći sajam liberalnih dostignuća, pa da vidimo šta je izneseno na bazar. U „najpravednijem“ i „najprogresivnijem“ od svih svetova  – osam jedinki imaju 426 milijardi dolara, što je kao 3,6 milijardi ljudi na planeti. Ali, ova polovina čovečanstva koja staje na drugi tas liberalne vage nisu invalidi nesposobni za rad, osobe zaostale u razvoju, rođaci smeđovratih tropastih lenjivaca. Ne, normalan svet. Malo pojednostavljenijeg obrazovanja nego u skupim privatnim koledžima, ali svakako vitalniji. A onda – liberalnim učinkom napravljeni toliko siromašnim. I to sve u „globalnom selu“, gde je navodno sve postalo tako blizu.

Nijedan faraon, cezar, kan, car, šah, sultan, kralj nije uspeo da stvori svet tolikih razlika. Nikad i nigde.

Vrhunac je apsolutna bezosećajnost liberalnog sveta pred tom činjenicom. Ta vest obilazi zemaljsku kuglu kao one začkoljice „Verovali ili ne“ koje „Zabavnik“ objavljuje na drugoj strani po uzoru na starog Riplija. Toliko strategija za borbu protiv siromaštva – apsolutnog, relativnog, novog – toliko konferencija po hotelima sa pet zvezdica, toliko beslovesnih istraživanja koja dokazuju ono što i slepci vide, toliko besprizornih obećanja nad slikama one dece kostura iskapalih očiju nad kojima ne lete lešinari, jer nema tu za njih dovoljno mesa, nego muve.

Čiji je to rezultat? Isfabrikovanih crnih vladara kojima kao lutkama u putujućem pozorištu upravljaju opunomoćeni činovnici iz zapadnih ambasada? Ne. U to više ne veruju ni NVO lobisti koji šireći vrednosti licemerja zarađuju svoj hleb sa sto kora.

I onda, u Davosu, ispražnjenom od svakog sadržaja i logike, na groblju svih emocija i nadanja za govornicu izlazi generalni sekretar KP Kine, član Politbiroa stalnog CK KP Kine, predsednik Centralne vojne komisije a i predsednik Kine – komunjara nad komunjarama! – odvojio je nešto vremena da poduči liberale svih zemalja. „Moramo razvijati otvorenu svetsku ekonomiju. Ne treba se sklanjati u luku svaki put kada se suočiš sa olujom. To nas nikuda neće odvesti”, govori Si Đinping do juče najvećim ljubiteljima slobodnog i svetskog tržišta, potomcima onih koji su pre vek i po njegov narod ratovima nagonili da postane potrošač opijuma.

Ovi koji sede u Davosu nemaju moć svojih dedova pa da slobodno tržište uređuju po svojoj meri i potrebi, te čine kao onaj ofucani ljubavnik iz viceva koji mladog suparnika uverava da ljubavnice više ne privlači ono što je bilo važno kad je on bio mlad. Ali i manipulacija se pretvara u smešnu rabotu kad izgubi veze s realnošću. Tako se sada urušava i krvotok „ideologije liberalizma“ koji ide kroz zapadne medije, a za koje je Aleksandar Zinovjev govorio da funkcionišu disciplinovanije nego da imaju CK. „Neće američki čitalac Nove republike osećati nikakvu nelagodu dok čita britanski Nju stejtment ili francuski Ekspres. A piscu uvodnika Vašington posta ili Njujork tajmsa neće trebati više od sedmice šegrtovanja da proizvodi najvažnije tekstove za londonski Obzerver ili, ako znaju francuski, za pariski Mond“, pisao je Burnham. Tehnike novinarskog pisanja su jednostavne, samo je važno da je sadržaj „politički korektan“. Danas je to dogurano do zida. Ista buka i bes se bacaju po glavama čitalaca Njujork tajmsa, Gardijana, Liberasiona, Špigla. Lete etikete i odjekuje kuknjava. Liberali sve više liče na, pre četvrt veka obezglavljene, sovjete. Sad će konačno shvatiti muke komunista kad je odumirala ideologija socijalizma. „Trampokalipsa“ je, između ostalog, i to.

Sociolog i novinar