Kako klavir kaže

Kada se za istim stolom nađu trojica vrhunskih muzičara jedna obična priča o klaviru postane doživljaj za pamćenje. Od uvodne reči po kojoj je škola itekako važna za sve koji budućnost vezuju za ovaj instrument priča se u tren oka pretvori u istoriju rokenrola na ovim našim prostorima začinjenu šarmantnim prisećanjima Kornelija Kovača, uz svesrdno podsticanje Saše Loknera da se još malkice osvrne na prošla vremena i duhovite opaske Vasila Hadžimanova. I stigne se do primedbi o ne baš najkvalitetnijem obrazovnom sistemu u domaćim muzičkim školama i batinama koje su odredile jedan životni put.

A taj životni put počeo je u Subotici, u jednoj muzičkoj školi u koju maleni Kornelije Bata Kovač i nije baš redovno odlazio kako bi naučio da svira klavir. Radije je nekako s korzoa skretao u sportska igrališta, a drugaricu molio da ga opravda pred profesorkom klavira uz obrazloženje da je bolestan.

– Da me je otac, koji je u toj mojoj školi honorarno predavao violinu, samo malo pažljivije slušao kako iz dana u dan vežbam iste vežbe, sve bi mu bilo jasno. Ali, nije. Sve dok ga moja profesorka jednog dana nije upitala jesam li ozdravio. E, tada je usledila ona klasična priča o ocu i sinu. Nakon jednog, drugog, trećeg kaiša obećao sam da više neću da bežim ali njemu to nije bilo dovoljno već me je ispisao iz škole. I zabranio da vežbam. A ja, za inat, počeo ozbiljno da se bavim klavirom. Da nije bilo tih batina... Ko zna šta bi bilo sa mnom – priča priču o putu na kojem je, kako kaže, postao neko između svetla i tame upoznavši muziku Dizija Gilespija i Elvisa Prislija koji su mu u potpunosti promenili život tokom kojeg je napisao brojne hitove, ne sanjajući dok ih je stvarao da će te pesme živeti decenijama kasnije.

Saša Lokner se klaviru od detinjstva ozbiljno posvetio.

– Imali smo dobar koncertni klavir u kući i svi smo u porodici učili da sviramo. I moj brat kojeg to i nije previše zanimalo. Mene, naprotiv, jeste. I taj džez rok koji se tada pojavio. Jedan Čik Korija, bend „Koloseum”... Onda su se desile osamdesete godine i u Beograd su počeli da stižu fantastični bendovi. Dolazili su tokom cele godine. I to ne samo tokom džez festivala. Da li da objašnjavam koliko mi je sredinom osamdesetih značio koncert koji je Pet Metini održao i koji je trajao četiri i po sata a meni prošao kao tren?! – priča klavijaturista koji već decenijama svojim načinom sviranja posebno boji zvuk pesama „Bajage i Instruktora”.

Za Vasila Hadžimanova plivanje u muzičkim vodama nekako je bilo – prirodno.

– Ima mnogo dece muzičara koja ne krenu tim putem. Meni je, izgleda, bilo predodređeno da pođem u muzičku školu sa kojom, moram da priznam, sada imam problem jer vidim preko ćerke koja je u srednjoj muzičkoj da se ništa nije promenilo. Ostao je onaj klaustrofobični način vaspitanja, kod dece se ne razvija individualnost – priča muzičar koji je školu završio na prestižnom Berkliju gde mu je predavao isti profesor koji je učio muzičkim finesama i slavnog Kita Džereta.

– Tokom školovanja tragate za onim pravi učiteljem, onim koji će vam otvoriti treće oko! A ja sam kasnije, nekako instinktivno, otkrio da ne treba da kopiram već da tražim nešto svoje. I moja priča je nešto drugačija jer se interesujem za džez, a to podrazumeva da klavijaturisti moraju ozbiljne škole da prođu – kaže Vasil.

U srednjoj muzičkoj otkrio je džez i fjužn i to zahvaljujući kolekciji ploča tetke Bisere Veletanlić po kojima je, iz čistog mira, počeo da kopa.

– I tu sam našao neke sjajne stvari. Otkrio sam sa 14, 15 godina tu muziku i shvatio da ne moram da sviram baš od A do Š. Uostalom, i poznati klasičari su veliki upravo zbog toga što na svoj način interpretiraju neku stvar koja je za sve napisana jednako. Ali, oni je odsviraju onako kao su je doživeli – objašnjava muzičar koji kaže da nije klasičan džezer jer „voli svašta, voli slobodnu interpretaciju”.

Saša Lokner, živa enciklopedija srpskog i stranog rokenrola i džeza, priča kako se u njegovo vreme, kao i danas uostalom, za dečake koji idu na klavir u muzičku školu pričalo da su štreberi, dok su one koji su svirali gitaru svi doživljavali kao buntovnike. On dodaje kako za klavir jeste neophodna škola u čemu ga svesrdno podržava Vasil koji priznaje da mnogo toga što odsvira ne bi uspeo da nije završio sve škole koje je pohađao.

Kornelije Kovač priznaje da mu se tokom školovanja sviđao samo kontrapunkt. Naš čuveni kompozitor i vođa „Korni grupe” u kojoj je, po oceni Saše Loknera, klavijaturista po prvi put na prostoru bivše Jugoslavije bio lider, priča o vremenu studija u Sarajevu gde je svirao džez na igrankama i gde mu je i „proradio crv da može nešto drugačije, bogatije da napiše”. Sa „Indeksima” je Bata Kovač proveo jednu i po godinu, pa čak stigao i do ondašnjeg Sovjetskog Saveza u koji ih nikada više pozvali nisu jer su oni, umesto „bratske muzike iz Jugoslavije”, izvodili pesme „Bitlsa”, što se ljudima iz Goskoncerta baš i nije svidelo jer da su hteli „Bitlse” pozvali bi slavnu četvorku iz Liverpula a ne „Indekse” iz Sarajeva.

Bata Kovač – alfa i omega „Korni grupa”

– „Korni grupa” je kod nas bila prva u kojoj je najveća zvezda bio – klavijaturista. Bata je bio alfa i omega grupe. Naravno, toga je već bilo u svetu, kao na primer u bendu „Emerson, Lejk i Palmer”. „Indeksi” su šezdesetih, sedamdesetih, bili veliki bend u kojem je jedino stalan bio Davorin Popović. Svi ostali su se menjali. I mnogo klavijaturista je prošlo kroz njega. I ja sam ih kao klinac obožavao. U to vreme počeli su da budu popularni bendovi čija se muzika oslanjala na elemente klasične muzike. U rok su tada ušle kompozicije u kojima su instrumenti sa klavijaturama vodili glavnu reč – priča Saša Lokner.

Zvuk bendova obojen klavirom

– Ima i grupa u kojima klavijaturista nije lider, ali je njegova uloga neobično bitna i obeležava zvuk, estetiku grupe. Kao u grupama u kojima su bili jedan Laza Ristovski, Margita iz EKV, Saša Lokner... Bez njih tog zvuka ne bi bilo i taj bend ne bi bio to što jeste – smatra Vasil Hadžimanov.