Predsednik je sve usamljeniji

Nakon što je na prvoj samostalnoj pres konferenciji sredinom ove nedelje Donald Tramp ponovo pokazao svoju staru boljku i napao medije zbog toga što rade svoj posao, istu grešku ponovio je i juče. Prozvao je na Tviteru pojedine redakcije, targetirajući ih kao „neprijatelje američkog naroda”. Ili je ovo možda tek zaglušujući eho zapaljivih izjava njegovog moćnog savetnika Stivena Benona, sive eminencije pod čijom paskom funkcioniše Bela kuća, a koji je svojevremeno ustvrdio da su mediji koji ne maze Trampa u stvari „opoziciona stranka”. Teško da u demokratskom uređenju kakvim se Amerika diči može biti zdravije pojave od opozicije, a demonizovanje političkih protivnika ili kritički nastrojenih novinara može se pokazati kao dugoročno mnogo zlokobniji proces za tkivo američkog društva od optužbi za predsednikovo navodno šurovanje s Putinom.

PREDSEDNIK BEZ NAJJAČEG ORUŽJA: Tramp je dobio izbore na unutrašnjim pitanjima, a ne na spoljnopolitičkim. Nagomilani bes i nezadovoljstvo, pre svega belačke radničke klase, sadašnji predsednik je uspešno kanalisao protiv političkog establišmenta, vešto se predstavivši kao autsajder, milijarder koji tobož pojma nema kako funkcioniše sistem koji mu je sve dao. Što se birača tiče, za sada se čini da ih je izigrao. Kabinet koji je napunio generalima i bogatašima teško da će imati sluha za nevolje „plavih okovratnika” iz industrijski zapuštenih predela Srednjeg zapada. Izvesno je da ni namigivanje Volstritu, koje ni Obami nije bilo mrsko, neće dovesti do pravednije raspodele bogatstva. Zemlja je opterećena sve većom nejednakošću, a kako sada stvari stoje šačica bogatih će u Trampovoj Americi postati još bogatija, a srednja klasa sve slabašnija.

Iz nekog razloga činilo se da će Tramp uneti neke promene u spoljnopolitički kurs zemlje, ali sve su prilike da je i tu pretio praznom puškom. NATO je „zastareo”; doktrina Pekinga o „jednoj Kini” nije uklesana na kamenu; Rusija nije neprijatelj i sa Moskvom treba što pre naći zajednički jezik... Ovo su samo neke od bombastičnih izjava koje je predsednik Tramp slao (uglavnom na Tviteru) zadajući glavobolje neistomišljenicima u Stejt departmentu. Sve najave su jedna za drugom popadale kao domine ostavljajući predsednika bez najjačeg oružja – njegove nepredvidivosti. Iako je ponešto od ove osobine koja ga je vodila kroz kampanju zadržao i u prvim danima predsednikovanja, on danas ipak deluje bespomoćno. Pomalo nalik na onu kultnu fotografiju predsednika Kenedija gde on stoji pognute glave nad stolom u istom tom Ovalnom kabinetu dok obavlja „najusamljeniji posao na svetu”.

Raspršena su i velika očekivanja o nekakvoj novoj Jalti, na kojoj će biti okončan neracionalni sukob sa Moskvom i ostala je tek Trampova poruka da Rusi „vrate Krim”. Uzalud zato predsednik ovih dana ubeđuje javnost da njegov kabinet radi kao „fino uštimovani mehanizam”. Uzalud glumi da ne vidi kakve skandale i gafove prave njegovi najbliži saradnici, čineći i njega sve ranjivijim.

ČUDESNA SUDBINA GENERALA FLINA: Još iz vremena uoči ulaska u Belu kuću mnogi su s pravom pokazivali prstom na penzionisanog generala Majkla Flina kao čoveka koji će u velikoj meri odrediti politiku Trampove administracije. I zaista, postao je predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost, čovek od poverenja i desna ruka kada su u pitanju odluke od vitalnog značaja za naciju. Flin je međutim imao jednu „manu”, „nedostatak” koji nikako nije mogla da proguta dominantna politička elita u Vašingtonu. Naime, general je sa Moskvom održavao odveć prisne veze za ukus vašingtonske elite. I ne bi tu bilo ništa sporno da se nije ispostavilo da njegova naklonost prema Kremlju nije bila čisto „nematerijalne” prirode. Pokazaće se da je general Majkl Flin pre dve godine bio gost na gala svečanosti priređenoj u čast ruske medijske mreže RT (nekadašnja Raša tudej) gde je sedeo na počasnom mestu pored Vladimira Putina (sa druge strane ruskog predsednika sedeo je Emir Kusturica). Američkim istražiteljima je zasmetalo što je na toj svečanosti Flin održao plaćeni govor, i to naravno vrlo afirmativan prema Kremlju. Tačku na njegovu karijeru u Beloj kući ipak su stavili „procureli” izveštaji koji su pokazali da je general sa ruskim ambasadorom u SAD razgovarao o mogućnostima za ukidanje sankcija Moskvi, a da pritom nije obavestio nadležne. Da bi se skandal ispeglao njegova glava je ponuđena na poslužavniku. Pardon, podneo je ostavku.

BALKANSKA PRAVILA: Kada sam pre nekoliko dana razgovarao za Metjuom Palmerom, prvim čovekom Stejt departmenta za ovaj region, nastojao sam da za čitaoce „Politike” dobijem odgovore na pitanja o daljim planovima američke administracije na Balkanu. Suština stava Stejt departmenta koju smo pretočili i u naslov intervjua bila je da Amerika ostaje na Balkanu. Ni govora o prepuštanju ovog regiona nekom drugom centru moći ili naprasnom menjanju uspostavljenih uzusa. Zašto to ne iznenađuje? Pozvaću se opet na gospodina Palmera koji je bez okolišanja istakao da politiku SAD određuju američki interesi. Ti interesi su postojali i pre Trampa, a sve su prilike da će nastaviti da postoje i posle njega. Zato pomalo groteskno zvuči njegov slogan „Amerika na prvom mestu”, kao da ta parola (često neizgovorena) nije rukovodila globalnu politiku svih administracija u Vašingtonu posle Drugog svetskog rata.

Vredi na ovom mestu citirati i detalj sa saslušanja američkog ministra odbrane Džejmsa Matisa u Senatu koji dosta rečito govori o politici SAD prema ovom delu Evrope: „Kosovo predstavlja primer onoga što se dešava kada se međunarodna zajednica, predvođena Amerikom, posveti odbrani svojih interesa i svojih vrednosti.” Drugim rečima, za Vašington su Kosovo, a donekle i BiH, uspešna priča, modeli na koje se pozivaju kao primere svoje uspešne spoljne politike. Previše je Amerika investirala u ovaj region da bi ga se tek tako odrekla. Naročito ne bez kamate.