​Pravo na samoodbranu

Kada mi uleti provalnik u stan, ja ga zamolim da mi kaže koje su mu namere, lepo pitam šta bi da ukrade, da li hoće da me ubije ili samo povredi, pa onda izvagam koje sve varijante odbrane postoje, potom izaberem onu koja je proporcionalna i postupim po njoj…

A do tada – žena mi silovana, deci izlomljene kosti, a ja verovatno pokojnik!

Jer, šta je bolje: da u ovom zamišljenom slučaju izvadim pištolj za koji imam dozvolu, pripucam, budem brži i, ne daj bože, ranim ili ubijem lopova, ili da skrstim ruke i gandijevski otrpim?

U prvom slučaju biće mi suđeno za pokušaj ubistva ili ubistvo, a ako imam sreće i dobre advokate, to će biti kvalifikovano kao prekoračenje nužne odbrane. U drugom slučaju – bog mi bio u pomoć.

U svemu ipak ostaje dilema: kako da znam da li maskirani razbojnik koji me presretne u hodniku zgrade ili pokuša da uđe u moj stan hoće da me ubije, povredi ili samo da mi otme novac, laptop i kreditne kartice?

Pa da se shodno tome i ja ponašam. Ako se parališem od straha, neuk i nevin, kako da procenim i odbijem „protivpravni napad”?

Jer, kad je čovek napadnut, ne razmišlja o zakonskim propisima. Postupa pre vođen samo nagonom za samoodržanjem. Sudovi u Srbiji u svakom slučaju će vagati i odlučivati da li je reč o nužnoj odbrani.

A znamo koliko su efikasni i ekspresni. Zaštititi sebe, porodicu, imovinu a onda ući u mučan pravosudni žrvanj, to je to.

Delioci pravde učiće vas da nije svejedno da li ste nekog zatekli u krađi automobila, veša u dvorištu ili ušunjanog u stan, s pištoljem uperenim u vas i članove porodice. Lavirint vam ne gine.

Šezdesetih godina prošlog veka slučaj podoficira JNA koji je sa svoje terase video kako mu lopov krade „fiću”, uzeo pištolj i ubio lopova, punio je novinske izveštaje sa suđenja, a sud je ocenio da takva odbrana nije bila „neophodno potrebna” da se odbije napad, pa je vlasnik „fiće” ipak odgovarao za ubistvo.

Početkom devedesetih godina zabeleženo je više slučajeva vlasnika automobila koji su iz vatrenog oružja ranili ili ubili lopove koje su zatekli u krađi njihovih vozila. U svim ovim slučajevima zauzet je stav da je nužna odbrana prekoračena, jer je „napadnuto dobro, život, veće vrednosti od imovine koja se brani”.

U domaćoj javnosti jedan od najpoznatijih slučajeva ubistva u samoodbrani svakako je slučaj Saška Bogeskog, koji je 21. maja 2013. godine u svom domu u beogradskom naselju Žarkovo ubio provalnika Vladimira Manića.

U dnevnoj sobi, pored prostorije u kojoj je njegova supruga uspavljivala njihovu maloletnu ćerku, Manić je, ušavši kroz prozor, na Saška nasrnuo šrafcigerom, zbog čega se napadnuti Bogeski branio kuhinjskim nožem.

Manić je ranjen pobegao kroz isti prozor kroz koji je i upao u stan, a Saško nije krenuo za njim, nego je pozvao policiju, za šta mislim da je veoma bitno u procesuiranju ovog slučaja.

Drama u stanu Bogeskog digla je Srbiju na noge. Sakupljeno je na desetine hiljada potpisa u peticiji građana kao podrška čoveku koji je branio svoju porodicu, a javnosti je gromoglasno postavljeno pitanje gde je granica do koje sme da se ide u odbrani lične imovine, porodice i sopstvenog života.

Na suđenju koji se protiv Bogeskog vodi zbog krivičnog dela ubistva, i koje još traje, okrivljeni se brani da je nož potegao u nužnoj odbrani. Iscrpljujuće po njega i porodicu jeste, da posle tri veštačenja, tužilaštvo traži još jedno.

Nekoliko desetina hiljada ljudi koji su potpisali peticiju za oslobađanje Saše Bogeskog, kao i gotovo svi koji znaju ovaj slučaj, zapitali su se jedno – šta bi oni učinili na njegovom mestu. I većina je odgovorila da bi postupili isto.

Na društvenoj mreži pojavila se grupa „Pravda za dedu – peticija”, putem koje se poziva na oslobođenje i promenu zakona povodom slučaja samoodbrane doma devedesetogodišnjeg Miroslava Tirnanića iz Krnjeva kod Velike Plane. Deda Miroslav je februara prošle godine, pred ponoć, iz lovačke puške pucao na dvojicu koja su htela da izvale ulazna vrata i tom prilikom jednog ranio.

Starina je D. T. (22) pogodio u nogu, dok je njegov „kolega” S. T. preskočio ogradu Tirnanićevog imanja i pobegao. Uhvaćeni su jer su jednom od njih prilikom bekstva ispali pištolj i fantomka, a ostavio je i krvav trag na ogradi.

Vremešnom Miroslavu, zbog samoodbrane i upotrebe oružja za koje ima dozvolu, preti 10 do 15 godina zatvora. Vođen je na psihološku proveru, dok su osumnjičeni za razbojništvo pušteni da se brane sa slobode. Tužioci i novinari Miroslavu su objavili puno ime i prezime, a razbojnicima inicijale, što slikovito govori o stanju stvari i tretmanu žrtve i razbojnika.

Način na koji se određuju granice nužne odbrane kaže da to u velikoj meri zavisi od kulture i mentaliteta određene sredine. Dok smo živeli u socijalističkom društvu, život je tretiran kao najviša vrednost i mogao se uzeti samo u ekstremnim situacijama.

Naši sudovi još se nisu otarasili takvog stava i zato na neki način još „štite” provalnike, mada Krivični zakonik Srbije kaže da delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani nije krivično delo.

U kapitalističkim sistemima, kao što je američki, nužna odbrana uključuje čak i zaštitu imovine, koja je svetinja, tako da je provalnik u privatni posed laka meta naoružanom domaćinu. I ako ga ubije, tužilac često ne pokreće proces, jer su zakoni na strani vlasnika, idući dotle da od porodice ubijenog može da traži naplatu uništenih stvari, na primer krvavog tepiha ili polomljenog nameštaja, pa čak i utrošene municije.

Jedan od glavnih argumenata koji se kod nas poteže u raspravi o pravu na samoodbranu jeste „primer Amerike”.

Zanimljivo je da je i deo naše policije, Sindikat zaposlenih policije, uputio dopis Vladi Srbije s predlogom da se po hitnom postupku usvoji zakon o zaštiti privatne svojine.

U obrazloženju ovog predloga policajci navode da se u Srbiji sada dešava da mnogi građani koji štite svoju imovinu i porodicu od provalnika bivaju kažnjavani zbog nečega zbog čega ih ne bi trebalo kažnjavati.

„Kako smo svedoci da su se u prethodnim godinama događali tragični događaji, da prilikom provalnih krađa stradaju građani i članovi njihovih porodica, a da se u mnogim slučajevima događalo da građani, štiteći svoje članove porodice i imovinu, nanesu telesne povrede ili provalnika liše života u samoodbrani, a da potom dobiju zatvorske kazne zbog zakonske regulative, predlažemo usvajanje zakona o zaštiti privatne svojine.”

Uz policiju su, videsmo, i mnogi građani koji smatraju da bi izmenjenim propisima zaštitili napadnute, a napadačima stavili do znanja da nema više šale. Na potezu su zakonodavci.