​Evropljani zaziru od braka

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Svojevremeno su internet agencije za upoznavanje poručivale žiteljima Berlina da žive u „prestonici samaca” te da je neophodno samo da se uloguju na njihove sajtove i da će imati znatno širi izbor potencijalnih partnera nego bilo gde drugde u Nemačkoj. Međutim, pre koju godinu „prestonica samaca” preselila se u Hanover, ali i širom Nemačke sve je više onih koji žive sami. Kad se na to doda i sve veći broj parova koji žive u zajednici ali se ne venčavaju, ne čudi što se od 1960. do 2014. broj sklopljenih brakova u Nemačkoj prepolovio – sa 9,5 na 4,8 brakova na svakih hiljadu stanovnika.

Institucija braka polako gubi popularnost među Nemacima, pa je tako u jednoj nemačkoj studiji tek 38 odsto žena i 30 odsto muškaraca reklo da brak smatra neophodnim delom zajedničkog života. Slične rezultate dobilo je i jedno evropsko istraživanje, otkrivši da povećana nezainteresovanost za brak leži u tome što parovi tek u kasnijem periodu života sklapaju stabilne i dugoročne veze, što češće počinju da žive zajedno pre nego što se venčaju i sve manje se brinu da svoju vezu „cementiraju” ulaskom u brak.

Prema mišljenju nemačkih sociologa, deca su često razlog što je brak u Nemačkoj i dalje najvažniji oblik zajedničkog života, ali istovremeno, ova institucija sve više gubi smisao, ne samo u Nemačkoj, nego i širom Evrope. Nemački sociolozi navode da bezmalo svaka treća porodica u Nemačkoj ne živi prema klasičnom modelu, te da se broj parova koji žive nevenčani udvostručio, ali da i te kako postoje razlike između zapada i istoka zemlje. U pokrajinama koje su nekad bile deo komunističkog DDR-a manje parova je u braku bez dece, ali ih je i manje u braku u odnosu na zapad zemlje, gde, pak, ima znatno manje samohranih roditelja.

Uprkos svemu, kad se sagledaju podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku u Vizbadenu, brak ipak nije skroz prevaziđena institucija, a čini se da Nemce i u braku i van njega uglavnom brinu iste stvari koje se tiču ove institucije. To što je brak zapravo zakonom vrlo komplikovano definisan finansijsko-pravni aranžman brine kako one koji su već rekli sudbonosno „da”, tako i one koji ne žele pred matičara.

Uprkos u Evropi relativno popularnim predbračnim ugovorima, supružnici, dok na njih padaju konfete posle venčanja, i ne sumnjaju da im, ukoliko se ispostavi da ipak nisu jedno za drugo, predstoji izuzetno skupa birokratska igranka, pri čemu razvod ne može da ih spasi od finansijskih troškova, čak i ako nemaju decu.

U Nemačkoj se u proseku svaki treći brak završava razvodom, pri čemu je postotak razvoda brakova sklopljenih u poslednjih desetak godina i veći. Čak i kad su supružnici saglasni da oboje žele razvod, nemački zakon ih tera da najpre godinu dana žive odvojeno (i za to imaju dokaze), te da probaju da se pomire uz pomoć savetovališta ili psihoterapeuta, pa tek onda da počne brakorazvodna parnica. Svaka seansa s terapeutom koštaće ih oko 100 evra, potom dolaze troškovi advokata, koji samo konsultaciju s klijentom naplaćuju oko 200 evra, a na kraju i troškovi postupka u kojem se deli imovina, pa čak i penziono osiguranje supružnika u toku braka.

Podela penzionog osiguranja u Nemačkoj je uvedena pre svega zbog ravnopravnosti žena, koje su donedavno, kao po pravilu, čim dobiju prvo dete odustajale od karijere i postajale domaćice sve dok dete ne stasa. To im je kasnije onemogućavalo da, posle toliko velike pauze, nađu iole bolje plaćen posao, pa tako mnoge u poznim godinama, uprkos svom nezadovoljstvu, odustaju od razvoda, jer ne bi mogle finansijski da izdrže samostalan život.

Razvod nekad odnese i desetak hiljada evra, ali tu ne prestaju finansijski troškovi. Iznos alimentacije za decu zavisi od brojnih faktora – visine zarade osobe koja plaća alimentaciju, godišta deteta, broja osoba koje alimentaciju primaju i novca koje one zarađuju – a varira od oko 300 do 700 evra.

Iako ima socijalni sistem koji obezbeđuje da zaista niko ne umre od nemaštine, Nemačka se ujedno vrlo dobro obezbedila da, ako je moguće, troškove socijalnog i zdravstvenog zbrinjavanja neke osobe prebaci na njegovog srodnika ili supružnika, čak i bivšeg. Pa je tako moguće da bliski članovi porodice, poput baka i deka, budu zaduženi da plaćaju alimentaciju za unuka, ali i da deca plaćaju alimentaciju osiromašenim i bolesnim roditeljima. Koliko ovaj sistem može biti surov, svedoči primer od pre nekoliko godina, kad je sud doneo odluku da je jedan čovek dužan da plati nekoliko desetina hiljada evra troškova za starački dom svog oca, iako oca nikad nije video jer ga je ovaj ostavio dok je bio beba.

Slična je situacija i s alimentacijama za bivše supružnike, pri čemu u Nemačkoj nikakav predbračni ugovor ne može da poništi ovu obavezu. Čak i ako je razlog za razvod to što je jedan od supružnika postao zavisnik od droge ili alkohola koji rasprodaje sve od pokućstva, to ne znači da njegov partner u Nemačkoj može tek tako da pobegne iz psihološkog, ali i finansijskog haosa. Uobičajeno, jedan partner je obavezan da tokom nekoliko godina drugom obezbedi isti standard kao i sebi, ali ako je reč o bolesnoj osobi, kao što je narkoman, ta obaveza može da se produžava unedogled, ukoliko izdržavana osoba ne nađe posao i nekoliko meseci se samostalno izdržava ili se ponovo venča.

Naravno, postoji i mogućnost izbegavanja plaćanja alimentacije, ali se rizikuje kazna i do tri godina zatvora. Za razliku od Nemačke, Estonija je „patentirala” način da spreči ljude da izbegavaju podmirivanje ovih obaveza, pa se tako na internetu objavljuju imena roditelja koji izbegavaju obavezu plaćanja alimentacije.

Svi ovi aspekti smanjili su popularnost braka u Nemačkoj, a da to nije samo posledica čuvenog nemačkog straha, koji je deo ovdašnjeg mentaliteta, svedoči činjenica da se u poslednjih pet decenija u EU prosečna stopa sklopljenih brakova prepolovila, a stopa razvoda udvostručila, čemu je delom doprinelo i to što su u tom periodu zakoni u Italiji, Irskoj, Španiji i Malti omogućili razvod. Tako je u 2011. godini u EU sklopljen ukupno 2,1 milion brakova, pri čemu je 986.000 brakova razvedeno. Najviše brakova sklapa se u Litvaniji, Letoniji, na Kipru i Malti, a najviše razvoda ima u Danskoj, Litvaniji, Letoniji i Švedskoj.