Još jedna cigla u zidu

U danu kad je Donald Tramp najavio nastavak gradnje zida prema Meksiku, među glasovima koji su izražavali negodovanje, kako u krugovima zvaničnika, tako i u širim društvenim slojevima, pažnju mi je privukla izjava jedne Meksikanke. Vidno uznemirena, ona se u televizijskoj anketi požalila da joj nije jasno zašto bi se podizao zid kada oni, Meksikanci, SAMO žele da rade. Kako semantika često skriva pregršt realnih društvenih simbola i odnosa, da vidimo na šta sve ukazuje lingvistička formulacija „SAMO žele da rade”.

Opravdanje za preduzimanje neimarskih radova neki evropski državnici pronalaze, između ostalog, u tome da će neumoljive žice ili cigle biti brana rastućoj terorističkoj pretnji koju, navodno, u svojim mislima, ali i u konkretnim namerama, sa sobom donose migranti sa Bliskog istoka. Ugrožavanje bezbednosti, na nivou porasta stope kriminaliteta i terorizma, jedan je od glavnih argumenata za zaštitu domicilnog stanovništva. Upravo zato što element terorizma izostaje u slučaju meksičkih državljana, pomenuta devojka zaista ne može da razume zašto im ne bi dozvolili da neometano prelaze granicu i SAMO rade, a da pri tom nikoga ne ugrožavaju. Ukoliko je funkcija žica na nacionalnim granicama isključivo (ili dominantno) odbrana od terorizma i kriminala, onda njeno pitanje i nije nelogično, a svakako oslikava ono što jeste lajt motiv političkog diskursa kada je reč o zaustavljanju priliva migranata. Međutim, njeno pitanje omogućava nam da ogolimo i ono što se ponekad previđa (ili čak i namerno skriva) kada je reč o migrantima sa Globalnog Juga – ma koji verski, etnički, ili nacionalni predznak imali.

Funkcija zidova je oduvek ista pa bismo mogli izdvojiti najmanje tri osnovna i univerzalna aspekta tih prepreka. Konkretan fizički nivo podrazumeva materijalnu barijeru koja onemogućava prolaz nepoželjnima; psihološki aspekt deluje preventivno (da s druge strane zida ostanu oni koji su imali nameru da se upute u neki drugi svet) i, na kraju, simbolički nivo sadrži političku poruku o fizički i idejno neslobodnom društvu. Zidovi mogu služiti u odbrambene svrhe (što je češće slučaj u dalekoj prošlosti – Hadrijanov zid, Kineski zid itd.). Mogu, međutim, imati i ulogu prepreke za sopstveno stanovništvo (Berlinski zid je sprečavao građane Istočne Nemačke da pobegnu u zagrljaj ideološkom neprijatelju, kapitalističkom društvu).

Nakon pada Berlinskog zida umnogome se verovalo da globalnih podela, makar u tom vulgarnom – kamenom ili žičanom obliku, više neće biti. Hladnoratovska dihotomija na Istok i Zapad ostavljena je u, hobsbaumovski rečeno, „kratkom 20. veku”, dok je novi vek trebalo da donese neometani protok ideja, ljudi i robe na svetskom nivou. No, savremena realnost demantovala je očekivanja iz 1989. godine i suočila nas je s novom, surovom dihotomijom na (grubo rečeno) bogatiji Sever i devastirani Jug. Dakle, ova podela nije samo rasna, religijska i kulturna (mada svakako jeste i to); ona je ipak i pre svega, klasnog karaktera. A kako se prvopomenuti razlozi češće ističu upravo da bi kamuflirali aspekt klasno neravnopravne determinisanosti potpuno je jasno zašto Meksikanka koja očajava ne razume kako to da je ne puštaju SAMO da radi (implicirajući da ona nije terorista i da neće nikome nauditi – ni konkretno ni simbolički). Odgovor je, međutim, neumoljiv. Niže klase ostaće s druge strane zida bez mogućnosti da SAMO svojim radom ostvare, ne više „američki san” (ta utopija takođe je relikt 20. veka), već puko preživljavanje. Prošlogodišnja epizoda „otvorenih vrata” u režiji Angele Merkel samo je za trenutak oživela nade da bi bogatiji i sve stariji Evropljani mogli deo upražnjenih radnih mesta da ustupe migrantima iz Sirije ili Avganistana. Otvorena vrata u međuvremenu zatvorila su se sa treskom uz još neizvesne političke posledice.

U 21. veku zid je umnogome (mada, naravno, ne i isključivo!) simbol ogoljene socijalne i ekonomske disproporcionalnosti. Barijera između SAD i Meksika je lakmus papir i ujedno fizička potvrda nejednakosti na globalnom nivou. Hajde sada da napravimo misaoni eksperiment pa da pretpostavimo da distopija (negativna utopija) ovog veka može podrazumevati i podizanje zidova unutar nacionalnih granica. Ti zidovi bi odvajali pripadnike više (i eventualno više srednje) klase od siromašnih građana iste nacionalnosti, vere i etniciteta. Da li to zvuči skroz nerealno? Kada su, tokom kampanje, pitali jednog od Trampovih pristalica zašto podržava politiku sprečavanja migracija u SAD, on je odgovorio da veruje da su američki životi važniji od života drugih. Ko su „drugi” – može biti relativno pitanje. Ne moraju to nužno biti oni koji ne dele iste religijske i kulturne vrednosti, već i oni što nisu uspeli da se nađu u manjini privilegovanih koji su za sebe prigrabili većinu kolača svetskog bogatstva. A takvih je sve više.

*Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu