Niske grane visokog obrazovanja

Visokom obrazovanju su neophodne promene. Mimo toga da li smo za predložena rešenja, o kojima je „Politika” prethodnih dana obavestila javnost, činjenica je da sa ovakvim visokim obrazovanjem Srbija ne može u Evropu, niti u svet. Gubimo akademsku utakmicu, bez obzira na uspeh na Šangajskoj i drugim listama, jer pitanje je gde ćemo se naći kada budu objavljene nove. Treba imati u vidu:

– da su nam univerzitet i SANU jedni od najkonzervativnijih segmenata društva i da je teško pomeriti i jedan „kamen” u visokom obrazovanju;

– da imamo hiperprodukciju diskutabilnih doktorata, profesura, naučnih radova;

– da je potrebno promeniti način odlučivanja na nastavno-naučnim većima (neki čak smatraju da je potrebno ukinuti veća);

– da su predmeti usitnjeni, da se studentima izlazi u susret na sve moguće načine kako bi što pre završili studije, čak i po cenu spuštanja granice za budžetski indeks na 48 bodova i kažnjavanja profesora koji drže visoke kriterijume;

– da fakulteti i visoke škole i dalje služe kao socijalni ventil za mlade koji ne mogu ili ne žele da se zaposle posle srednje škole, a upisna politika nema nikakve veze sa potrebama tržišta rada;

– da za tri godine ističe Strategija razvoja obrazovanja Srbije, a da gotovo ništa od predloženih rešenja koje su pisale najumnije glave srpskog obrazovanja, nije sprovedeno u delo;

– da se iza autonomije univerziteta i fakulteta često kriju štetne odluke koje održavaju „status kvo”.

Zato jesam za promene. Jer, vreme je da neko prodrma učmalu akademsku sredinu, oduzme privilegije koje se podrazumevaju, otpiše nepisana pravila po kojima se, recimo, rektor bira u skladu sa tim na koju je grupaciju fakulteta „došao red”, a ne zato što je neko najbolji čovek za to mesto. Vreme je da se napravi prostor za mlade koje nam otima svet, vreme je da se „lupi rampa” na upis na društvene fakultete, vreme je da izbor profesora ne zavisi od borbe klanova na fakultetu, vreme je da zadržimo dobre profesore, prepoznatljive u svetu, bez obzira na to da li imaju 70 ili 80 godina, vreme je da besplatan indeks vredi 60 bodova kako je to zacrtano još 2005. godine, a nikad sprovedeno u delo…

Ono sa čim se ne slažem, jeste što se nova zakonska rešenja kriju od javnosti, što u izradi nacrta učestvuju ljudi čija se imena ne znaju, što se preskaču oni koji imaju šta da kažu, što se ne ide tempom i sa rešenjima koje je predvidela strategija koju je usvojila vlada.

Posao ministra Mladena Šarčevića nije lak. Da podiže prašinu – podiže. I ne treba da se pravda zbog toga i menja odluke, bez obzira na to što su u javnost „procureli” nacrti zakona sa čijim rešenjima se deo javnosti ne slaže. Da sam na njegovom mestu, bila bih još radikalnija, jer stvarno više nemamo vremena za gubljenje. Neke stvari je potrebno „preseći” i promeniti – odmah. Zbog svih nas.