Ljubomiru Simoviću uručena nagrada „Dositej Obradović"

U svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti, nagrada „Dositej Obradović”, koju dodeljuje istoimena Zadužbina, uručena je Ljubomiru Simoviću (1935), pesniku, dramskom piscu, romanopiscu, esejisti, akademiku SANU. Nagradu, koja se sastoji od plakete s likom Dositeja Obradovića, povelje i novčanog iznosa, uručio je prof. dr Dušan Ivanić, predsednik Upravnog odbora Zadužbine „Dositej Obradović”. Žiri je radio u sastavu: Vojislav Jelić (predsednik), Slavko Gordić, Marko Nedić, Dragan Simeunović i Mirko Vasiljević.

O nagrađenom pesniku besedio je prof. dr Radivoje Mikić. Od objavljivanja prve pesme Ljubomira Simovića, pesme „Balada o običnom čoveku”, podseća Mikić, prošle su šezdeset i četiri godine i opus Ljubomira Simovića je u ovom času složen, složen na onaj način na koji su bili složeni opusi naših velikih pisaca između dva svetska rata, pisaca kakvi su, pre svega, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović i Momčilo Nastasijević. Kao što su oni sa lakoćom sa poezije prelazili na prozu, sa kratkih oblika na one koji su suštinski epski ili dramski, sa čisto fikcionalnih ostvarenja na ona koja podrazumevaju i dokumentarnu podlogu, tako je to činio i Ljubomir Simović, krećući se od lirskih medaljona, kao što je, primera radi, „Vidik u Aušvicu” ka poemi, kao što je, recimo, „Subota”, dramama, kakve su „Čudo u Šarganu” i „Putujuće pozorište Šopalović” i specifičnom obliku romana-hronike, kakvo je „Užice sa vranama”, ispisujući usput i esejističke tekstove, tumačeći dela likovne umetnosti, komentarišući vrlo raznolike pojave u našem javnom životu, krajem prošlog i početkom ovog veka, kada su se sistemi vrednosti survavali pred našim očima. I mada je u ovom času opus Ljubomira Simovića veoma raznovrstan, nema sumnje da je poezija nukleus Simovićevog dela, ona tačka iz koje sve polazi i u koju se sve vraća, tačno onako kako je rekao August Vilhelm Šlegel ističući da je poezija „zajedničko središte svih umetnosti, u koje se one vraćaju i iz kojeg ponovo izlaze”.

A kad god govori o poeziji Ljubomira Simovića, dodao je Mikić, kritičar mora da zazebe, i to ne samo zbog odgovornosti koju i inače nosi njegov zadatak, već i zbog toga što izlazi na proveru pred autora koji je, između ostalog, napisao i jednu od najboljih esejističkih knjiga – „Duplo dno”. Ovu knjigu je Simović objavio u nekoliko verzija (u prvom izdanju, „Prosveta”, Beograd (1983), ona je sadržala samo deset eseja, u drugom izdanju, u okviru Simovićevih dela u pet knjiga, SKZ, BIGZ, „Prosveta”, „Dečje novine” (1991), nju već čini 21 ogled, dok je u trećem izdanju, „Stubovi kulture” (2001), knjigu činio 31 ogled, a u okviru Odabranih dela Ljubomira Simovića u dvanaest knjiga, izdavač „Beogradska knjiga” (2008), u „Duplom dnu” obrela su se 34 ogleda ). Ovaj inventar izdanja i broja ogleda ima za cilj samo jedno – da ukaže na stepen Simovićeve privrženosti jednom zadatku koji nije primaran zadatak pesnika, ali se tiče i tumačenja pesničke veštine, u rasponu od usmenog pesništva do stvaralaštva naših savremenika, kao što je, primera radi, Milosav Tešić, i ukazivanja na ulogu pesništva u kulturi.

U svom slovu, nagrađeni pesnik je rekao da je velika čast postati dobitnik nagrade koja nosi ime Dositeja Obradovića. U mnoštvu naših starih pisaca, čijim se delima često vraćamo, Dositej, uz Steriju, zauzima posebno mesto. Njih dvojicu Simović doživljava kao pouzdane orijentire i putokaze, ne samo kad je u pitanju naša književnost, nego i kada je reč o sudbini i istoriji našeg naroda, našeg jezika i naše kulture. O Steriji je pisao u nekoliko prilika, dok se Dositejem i njegovim delom temeljnije bavio kada je pisao pogovor za njegovu knjigu „Život i priključenija”, koja je, zajedno sa „Pismom Haralampiju”, objavljena 1989. godine u Nolitovoj biblioteci „Srpska književnost”.

Već iz naslova tog pogovora – „Dositej na konju Belerofontovom” – može se zaključiti da je u tom tekstu Simović posebnu pažnju posvetio istraživanju estetskih i pesničkih vrednosti dela. Čitajući Dositejeva dela, kaže Simović, na svakoj stranici, nalazio je dokaze da nisu u pravu oni koji su, kao Vladan Desnica, tvrdili da je propovednik u Dositeju ugušio pesnika, a da su u pravu oni koji su, kao Vojislav Đurić, zaključivali da „takvu prozu – nabreklu, duhovitu, sugestivnu – mogu da požele i veliki umetnici”.

U muzičkom programu učestvovali su Katarina Jovanović i Gudači Lola klasik. Program je vodila Rada Đuričin.