Klasika nije suvišna za Srbe

Ne postoji muzički zadatak s kojim Bojan Suđić, beogradski dirigent i direktor Muzičke produkcije RTS-a, ne bi mogao da se izbori. Brojna horska, simfonijska i vokalno-instrumentalna dela savremenih kompozitora, ali i prvi snimci dela srpske baštine izvedeni su pod njegovim vođstvom. Upravo je za to Suđić i odgovoran kao prvi čovek Muzičke produkcije RTS-a, nacionalne institucije koju čini šest ansambala: Hor i Simfonijski orkestar kojim on upravlja, potom Dečji hor RTS-a, Dečji hor „Kolibri”, Big bend, i dva narodna orkestra. Maestro, koji tek što je prešao pedesetu, nastupao je i sa Beogradskom filharmonijom, sa zvezdama poput Najdžela Kenedija i Maksima Vengerova, bio je šef dirigent orkestra Opere Narodnog pozorišta, potom rezidencijalni dirigent Kraljevske opere u Stokholmu. Za poduhvat kada je sa 650 učenika srednjih muzičkih škola iz cele Srbije izveo „Karminu Buranu” Karla Orfa u Beogradu bio je i nagrađen . Prošlog leta predvodio je Dečju filharmoniju na Tašu, pred 10.000 ljudi, a upravo se vratio iz Meksiko Sitija, gde već godinama diriguje sjajnim orkestrom „Ofunam”.

– Kako ove godine proslavljamo dva značajna jubileja, 80 godina Simfonijskog orkestra RTS-a, kao i 80 godina Fakulteta muzičke umetnosti, čitava moja sezona će biti vezana za ove dve institucije i zahtevne programe: Mocartov Rekvijem, Betovenovu 5. simfoniju, Gala koncert sa tenorom Zoranom Todorovićem, koncert sa pijanistom Aleksandrom Madžarom, te čuvena „Karmina Burana”... . Dobili smo nedavno i pobednike dva konkursa Muzičke produkcije za savremene kompozicije i za mlade soliste, koje ćemo vam predstaviti.

Na čemu insistirate kao umetnički direktor Muzičke produkcije RTS-a i šef dirigent Simfonijskog orkestra RTS-a?

Kada sam pre desetak godina preuzeo sadašnju poziciju, bio sam svestan ogromnog, a nedovoljno iskorišćenog potencijala ansambala Muzičke produkcije RTS-a. Vreme je donelo napredak u svakom pogledu, iako se i dalje borimo s nepopunjenošću ansambala i najnižim primanjima u esnafu. Neprestano dokazujemo da su ansambli RTS-a od izuzetnog značaja i nezamenljive uloge u srpskoj kulturi, što se po njihovom tretmanu i poziciji u društvu ne bi reklo. Bez njih najveći deo dela naših kompozitora ne bi bio izveden, niti snimljen, naši solisti bi bili manje zastupljeni, a najveća vokalno-instrumentalna dela bi mogla da se izvedu samo na amaterskom nivou. To nas obavezuje.

Nastupali ste sa odličnim domaćim orkestrima i vrhunskim svetskim zvezdama, često gostujete u inostranstvu, učestvujete u velikim muzičkim spektaklima sa više stotina učesnika. Šta nedostaje našem muzičkom životu i u kakvom su stanju domaći orkestri?

– Dirigujući sa preko 50 ansambala po čitavom svetu i živeći pet godina u Švedskoj, gde sam bio rezidencijalni dirigent Kraljevske opere u Stokholmu, imao sam priliku da upoređujem standarde koji tamo važe sa prilikama kod nas. I moram reći – obilujemo kvalitetnim muzičarima, talenat je kod nas izrazit, ali nismo obezbedili strategiju kojom bismo sistemski to bolje iskoristili, razvili muzičke centre u Srbiji i omogućili prepoznatljivost naše muzike u inostranstvu. Nedostaju nam kvalitetne sale, a ozbiljniji muzički život se odvija samo u tri grada u Srbiji. To onemogućava dalji razvoj umetničke muzike i upošljavanje sjajnih mladih kadrova. Nametana je dogma o suvišnosti klasike u Srba, ali su, i pored dominantne pop kulture, primetne pune sale i nova publika. Na gostovanjima po Srbiji dočekivani smo oduševljeno, u mestima gde se retko može čuti simfonijski orkestar. Od suštinskog je značaja da se umetnička muzika približi širim slojevima društva, ljudi ne mogu ni da zavole nešto što nemaju prilike da čuju. Naši orkestri imaju potencijal, a uspeh dolazi kao i u sportu – kvalitetnim radom, prepoznavanjem značaja i ulaganjem u ansamble, kao i pravilnom selekcijom najboljih.

Ansambli Muzičke produkcije iznajmljuju salu Kolarca da bi u njoj vežbali, a vi ste često isticali značaj koji Dom sindikata ima za vas, da li ima rešenja?

Već deset godina naglašavam neophodnost vraćanja dvorane Doma sindikata njenoj prvobitnoj nameni – vrhunskoj koncertnoj sali. Iako su svi državni organi tokom ovog vremena bili obavešteni o inicijativi i studiji izvodljivosti, koja je dokazivala da je u pitanju jedinstven koncertni prostor u centru grada – do sada nije bilo pomaka, pre svega zbog komplikovanih i nejasnih svojinskih odnosa. Sadašnji ministar za kulturu i gradski menadžer prepoznali su opravdanost inicijative i reagovali veoma brzo – baš u trenutku kada čitamo da je Dom sindikata dobio novog vlasnika... Videćemo kakav će biti epilog, gubitak ovog prostora bio bi nenadoknadiv! Tim pre što bi za njegovu adaptaciju bilo potrebno manje sredstava nego za novo zidanje. To ne bi bilo samo rešenje za ansamble RTS-a, već svoju salu nema ni FMU, koji takođe plaća za nastupe i probe svog studentskog orkestra.

Nedavno je bilo dosta reči o novom zdanju Beogradske filharmonije i zgrade Opere, kakvo je vaše mišljenje?

Iako se priča o krizi orkestara u svetu, primetne su brojne nove koncertne dvorane izgrađene po najsavremenijoj tehnologiji. Vrhunska akustika, komfor za slušaoce, mogućnost različitih sadržaja odlikuju ove prostore.

Ovakve nove dvorane daju slušaocima osećaj kao da su sa pijanina prešli na koncertni „stenvej”, iz fiće ušli u mercedes. Nove dvorane niču i u Skoplju i u Podgorici, da ne govorimo o jednom malom Pečuju ili Vroclavu. Umetničkoj muzici su neophodne adekvatne dvorane bez kojih nema ni mesta na kulturnoj mapi sveta, isto kao što bez kvalitetnog stadiona ne možete na ozbiljno sportsko takmičenje. Dom sindikata ima sve uslove da bude takva vrhunska koncertna dvorana, ali bi Beograd, i po broju stanovnika i po značaju, imao potrebu za svim pomenutim kulturnim zdanjima, koja bi, uz nikada odsanjani metro, trebalo da promene prestonicu.