Razgibavanje

Deca će konačno da se razgibavaju u školi, vežbaće obavezno 15 minuta dnevno. Do sada se njihovo trčanje svodilo uglavnom na bežanje s časova. Ministarstvo prosvete je konačno shvatilo da su nam deca zakržljala družeći se sa svojim smartfonima, pa kad ih gledam povijene, kako bulje u ekrane, predviđam da će u ubrzanom evolutivnom razvoju ličiti na kifle kojima se uglavnom hrane.

Takvi klinci postaju gojazni, a oni koje mrzi da odu do pekare, jer su zauzeti lajkovanjem i ostalim intelektualnim radnjama po društvenim mrežama, pretvaraju se u kost i kožu. Kada sam bio osnovac, zvali su me Mister Suvonja, ali je to bilo u prošlom veku. Sada ličim na loptu, za kojom sam trčao. Trenirali smo po nekoliko sportova u školi, tražeći sebe između fudbala, basketa i rukometa. Kad to pričam ćerkici, terajući je da trenira odbojku, košarku, ili fudbal – što da ne – ona samo za trenutak skrene pogled s mobilnog. Čitam joj misli. Za nju sam brbljivi, dosadni matorac iz pretkompjuterskog, dakle, prepotopskog doba. Ili pećinar, kako mi nežno tepa.

Njeni vršnjaci nemaju kondiciju da se stepenicama popnu ni do petog sprata. Došli smo do toga da se država najzad setila da razgibavanje postane školska obaveza, uz ukidanje oslobađanja sa časova fizičkog. Da mi je neko kao detetu pričao da ću za domaći imati vežbu „zdrava stopalca”, kako bih otklonio manu ravnih tabana zbog koje nekada nisi mogao ni u vojsku, smatrao bih ga zrelim za dodatnu nastavu kod školskog psihologa.

Nekada su i nastavnici fizičkog bili posebni autoriteti, jer je tadašnji način dečačkog dokazivanja bilo igranje za školsku reprezentaciju. Oni su nas selektovali, a potom su sa utakmica školskih liga mladi treneri velikih klubova uzimali najtalentovanije. Ko bi dogurao do tih utakmica, lakše je našao devojku. Sada najviše šansi za prvu, virtuelnu ljubav ima onaj koji napiše gluplji es-em-es ili postavi svoju sliku – potencijalnog huligana – na „Fejsbuku” ili „Instagramu”.

U pravu je Toni Parsons kad zahteva da se boks vrati kao obavezni predmet u engleske škole. Moj otac me nagovarao da se iskušam u ringu, ne zbog toga da bi mi ispravili nos, već zbog žestokih treninga koji čeliče dečaka pred vremenima koja treba da nadođu.

Ministar Šarčević nije toliko radikalan. Najava vežbica je dobar znak ako će to biti početak vraćanja sporta u škole.

Ili smo možda prestrogi prema našoj deci? Predlažem da i na roditeljskim sastancima, mame i tate imaju 15 minuta obaveznog razgibavanja. Tako će im kiseonik lakše dopreti do mozga, te će shvatiti da u životnoj disciplini golog preživljavanja, treba mnogo više pažnje posvetiti svojoj dečici.