Kada ljubi crnka

Bogami, Profesor je baš uživao! Doduše, ne znam za muškarca koji ne bi, u situaciji da mu njih dve (a ne zna se koja je od koje lepša), isprobavajući venčanice svaka sa svog prozora šalje iskrene ljubavne signale. Slatke su to muke.

Govorim, naravno, o onoj antologijskoj filmskoj sceni kada Milena i Mlada svoju ljubav pogledom šalju Kosti, centralnom filmskom liku oko kojeg se, kada joj ni mesto ni vreme nije, vrti ljubav ove dve prelepe, dugokose crnke. Zbog njega će se nešto kasnije čak i pobiti! Milena je Sloboda Mićalović, Mlada je Monika Beluči, a Kosta je Emir Kusturica. Film je „Na mlečnom putu”.

Zahvaljujući srpskoj premijeri ovog filma i sam svečani početak 45. Festa delovao je baš svetski. Moniki Beluči, u prepunoj dvorani Sava centra, ama baš niko nije mogao da odoli. Naročito ne horde fotoreportera i novinara. Lepši početak beogradskog festivala teško da je mogao iko da zamisli i zato Kusturica od Festa treba da dobije medalju.

 O najnovijem Kusturičinom filmu iz kritičarskog ugla na stranicama „Politike” bilo je već pisano u septembru, odmah posle svetske premijere na 73. Venecijanskom festivalu. Od juče se film „Na mlečnom putu” nalazi i na redovnom repertoaru srpskih bioskopa, pa će tako i šira filmska populacija biti u prilici da vidi Kusturičino delo, koje je i u onom izvornom smislu pravi autorski film. Emir Kusturica je u njemu i scenarista i reditelj i glumac i muzičar i producent.

 Film „Na mlečnom putu” je najegzaktniji mogući primer osvajanja apsolutnih autorskih sloboda. Previše slobode, međutim, može da dovede i do gubitka kontrole, a to se reditelju Kusturici povremeno u ovom filmu ipak događalo. No, ne mari. „Na mlečnom putu” film je stvaralačke energije i genijalnosti. Može on da priča o tom svom uzgajanju organskog povrća umesto snimanja filmova koliko hoće, činjenica je da je on još uvek potreban filmskoj umetnosti. Itekako!

 Drugog Festovog dana u terminu od 22 sata, publika je mogla da se ponovo suoči sa gotovo nestvarnim glumačkim mogućnostima Izabel Iper, sada u glavnoj ulozi filmu „Ona” zbog kojeg je osvojila i ovogodišnju nominaciju za Oskara.

 „Ona” je francuski film kultnog filmskog letećeg Holanđanina Pola Verhovena, „oca” „Robokapa” i „Niskih strasti”. Reditelja sa dugim i uspešnim stažom u Holivudu, koji se upravo sa filmom „Ona” prošle godine  bombastično vratio u Evropu.

Ovaj drski psihološki triler, crna, smrtonosna, naelektrisana i uznemirujuća komedija, koja otvara pitanja seksualnog zlostavljanja, uzburkao je i gledaoce i kritičare čim se premijerno pojavio na prošlom Kanu. Odmah su izazvane kontroverze, otvorena i pitanja da li je moralno temi brutalnog silovanja žene prišivati komične elemente, a da se automatski ne poseže i za motivom osvete, toliko uobičajenom u američkim filmovima na ovu temu, ali izgleda ne i u evropskom? Je li ovo sve zapravo jedna velika seksualna fantazija usamljene žene? Da li je Verhoven u krajnje verističkim scenama silovanja imao u glavi kao uzor i one kontroverzne scene u filmu „Poslednji tango u Parizu” Bernarda Bertolučija, o čemu se još uvek raspredaju legende...?

 I dok se kritika zabavlja odgovarajući na ova pitanja, gledaoci pred sobom imaju vrlo dobro osmišljen, pakleni izazov u vidu priče o naoko hladnoj, distanciranoj, poslovno veoma uspešnoj, ali i poslovno nemilosrdnoj Mišel Leblank, koja nosi breme mračne prošlosti svoga oca. Uz to, na njenu grbaču preopterećenu i svakodnevnom brigom o raštrkanoj porodici, čiji je stub, navalio se još i taj silovatelj.

 I tu počinje ta opasna, ali i veoma okretna igra između perverznog lika Mišel i samih gledalaca. Jer, Mišel – u tumačenju uvek tako moćne Izabel Iper – nije žrtva. Ona više ostavlja utisak saučesnika u zločinu i tako sebe stalno tera iz srca gledalaca. Stvara se tako stalna žudnja, bez ljubavi. To može samo Izabel Iper. To može i Verhoven, koji vešto vodi film od najvišeg do najnižeg tonskog opsega, hodajući na prstima kroz klizave terene mračnog horora, preko đavolske satire do lake porodične komedije. I opet tako unazad. Zanimljivo.

 Film „Ona” prikazuje se i danas u Sava centru, u repriznom terminu od 13. 30 sati. Odmah posle njega (u 16.30) možete gledati i crno-beli film „Franc” Fransoa Ozona snimljen na nemačkom jeziku. Odlično narativno sročena, izvrsno odglumljena i snimljena ljubavna romansa između dojučerašnjih neprijatelja – Nemaca i Francuza, tik po završetku Prvog svetskog rata i potpisivanja Versajskog sporazuma.

 Na izazovan način tu romansu, koja je u početku nalik petparačkim „ljubićima”, Ozon pretvara u ozbiljnu priču o ratnim pobednicima i gubitnicima, o iskupljenju i oprostu i o nastavku života posle velikih tragedija. Ni ovaj Festov film nije za propuštanje...