Paranoja jača od radijacije

Evropa je u panici, Amerikanci šalju specijalni avion „boing VC-135C” da istraži slučaj, dok Rusi mudro ćute i ne izjašnjavaju se o tome da li su krivi za pojavu povišene radijacije, odnosno radionuklida jod 131, u Norveškoj i šest država EU.

Povećano zračenje prvi put je uočeno u januaru u Norveškoj, ali vlasti u ovoj zemlji na severu Evrope nisu smatrale da je reč o količinama opasnim po zdravlje građana, pa se za incident nije saznalo dok o njemu nisu saopštili Francuzi ovog meseca. Vest je potom uhvatio londonski „Indipendent” i tako je nastala panevropska epidemija paranoje.

Situacija je, doduše, daleko od beznačajne, jer se pokazuju najmanje dve stvari. Prvo, neko u Evropi može da kontaminira sedam država a da javnost dva meseca ne može da sazna ko je to uradio, ako izuzmemo dežurnu teoriju o Rusima kao krivcima za sve. I drugo, čak i kad se pojave povećane vrednosti opasnih materija, norveška država sama odlučuje da li će i kada o tome obavestiti sopstvene građane i susede. Sve to pomalo podseća na događaje od pre tri decenije i katastrofu u Černobilju, kad je vlada Mihaila Gorbačova danima prikrivala opasan incident, čije se posledice i danas osećaju. Politbiro je priznao grešku tek kad je pola Evrope počelo da svetli u mraku. Da nešto ozbiljno nije u redu najpre su primetili Šveđani, nakon što je radioaktivni oblak stigao do njih.

Ovog puta povišena radijacija zabeležena je u Norveškoj, Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Nemačkoj, Francuskoj i Španiji. U ovim zemljama detektovan je industrijski proizvedeni radioaktivni izotop jod 131, ali ne i cezijum, koji je obavezni nusprodukt prilikom nuklearnih eksplozija. Crvene lampice upalile su se početkom januara na severu Norveške, a zatim, u talasima, i u drugim zemljama. Geografija zagađenja, za koje se tvrdi da je najverovatnije poteklo sa severa, podstakla je različite spekulacije, u kojima su Rusi u glavnoj ulozi – počev od toga da je reč o tajnim probama nuklearnog naoružanja Moskve u arktičkom arhipelagu Nova zemlja, pa do sumnji da neki od potopljenih sovjetskih podmorničkih reaktora iz ovog regiona u Barencovom moru ispušta opasno zračenje.

Međutim, u oba slučaja nejasno je kako radijacija može da „prevali” hiljade kilometara, imajući u vidu da se kontaminacija proteže od Severnog pola do Afrike, a da je period poluraspada ovog izotopa osam dana. To znači da, po isteku ovog roka, jod 131 prestaje da postoji. Upravo iz ovog razloga, nemoguće je retroaktivno odrediti poreklo zagađivača, pa se tako množe spekulacije bez pouzdanih dokaza. Pritom, jedino je u Poljskoj detektovana vrednost od oko šest bekerela, dok je u ostalim državama bila desetostruko niža. Opasnom se smatraju doze veće od 770 bekerela godišnje.

Što se tiče ruskih atomskih ispitivanja na arktičkoj Novoj zemlji, tamo su u periodu od 1955. do 1990. izvršene 132 nuklearne probe, uključujući i test prve hidrogenske „car bombe”, ali Moskva negira da je ovih eksperimenata bilo u poslednjih 27 godina. Zato će pre biti da je uzročnik zagađenja farmakološka industrija, odnosno neko od postrojenja u samoj Evropi. Ovu verziju, kao verovatniju, iznose i srpske nadležne institucije. Radioaktivni jod koristi se u medicinske svrhe, a najveća koncentracija zagađenja otkrivena je u Poljskoj (koja se ne graniči s Rusijom, već s Ukrajinom), a ne u Norveškoj, koja je najbliža Novoj zemlji. U svakom slučaju, misterija je potpuna, a objašnjenja – bar za sada – nema.

Zato imamo saopštenje Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, čiji je glavni zadatak da brine o tome da naši građani ne budu izloženi opasnoj kontaminaciji. U sredu, 22. februara, Agencija je umirila javnost obaveštenjem da „na zvaničnom portalu za razmenu informacija o nuklearnim događajima Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE) nema objavljenih podataka u kojima se spominje detekcija joda 131 iznad Evrope”. Kako je saopšteno, merne stanice širom sveta u poslednjih nekoliko meseci nisu zabeležile vrednosti joda 131 iznad tipičnih lokalnih nivoa, a ni ovlašćene laboratorije u Srbiji nisu ga u navedenom periodu detektovale u vazduhu.

„Imajući u vidu činjenicu da je u vazduhu iznad jednog dela Evrope detektovan samo jod 131, a ne i drugi fisioni produkti, pretpostavlja se da je ovaj radionuklid u atmosferu dospeo najverovatnije iz farmaceutske industrije”, navodi se u saopštenju Agencije i podvlači da prisustvo joda 131 nije otkriveno na teritoriji Srbije, a da izmerene vrednosti koncentracije joda 131 u severnoj i zapadnoj Evropi nemaju uticaja na zdravlje stanovništva i životnu sredinu.

Možemo li, dakle, spokojno živeti i biti mirni u Srbiji povodom radijacije? Pojedini stručnjaci godinama upozoravaju na štetne posledice NATO bombardovanja radioaktivnim uranijumom, a zvanični podaci ukazuju da je najveća koncentracija ovog štetnog materijala na Kosovu i Metohiji i jugu centralne Srbije. To delom potvrđuju i merenja Agencije za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, na čijem se sajtu virtuelna mapa naše zemlje svakih pola sata osvežava novim podacima o radijaciji.

Prema ovim podacima, najveće doze već dugo se beleže u naselju Vinča kod Beograda, kao i u Vranju i Kosovskoj Mitrovici, dok se vrednosti veće od 100 nanosiverta na čas beleže u Novom Sadu, Nišu i na Paliću. To su ipak mnogostruko niže vrednosti od onih opasnih po ljudsko zdravlje, jer se smatra da tek doze od 0,05 do 0,2 siverta godišnje mogu potencijalno da prouzrokuju oboljenja.

Poređenja radi, radijacija u japanskoj nuklearnoj elektrani „Fukušima”, koja je pod lupu javnosti dospela posle havarije 11. marta 2011. godine, sada iznosi 530 siverta po satu, što je ogromno povećanje u poređenju s merenjima od pre pet godina, kada je bila „samo” 73 siverta po satu. Da bi ove brojke bile jasnije, treba reći da doze veće od 50 siverta godišnje dovode do smrti ljudi u roku od 24 časa i da nije zabeleženo da je bilo ko preživeo takav stepen radijacije.

To nije pošlo za rukom čak ni robotu koji je poslat da obavi preliminarno čišćenje u reaktoru Fukušime. Radijacija je „ubila” sofisticiranu mašinu već posle dva sata rada, jer je robot bio izložen dozi od 650 siverta po satu. Stručnjaci kažu da bi čovek bio na mestu pokošen da je makar na sekundu bio izložen takvom nivou radijacije. Za sada je reaktor još pod kontrolom i ne postoji opasnost od curenja radijacije, ali duga i neizvesna borba za bezbednost i zdravlje građana Japana tek predstoji.

U našoj zemlji poznato je i žarište u ugašenom rudniku uranijuma, na Staroj planini kod Knjaževca, ali ni ono ne predstavlja direktnu opasnost po širu zajednicu. Najkritičnije je u Vinči. Na mestu gde je pre deset milenijuma nastala jedna od najstarijih svetskih civilizacija, vinčanska, posle Drugog svetskog rata izgrađen je nuklearni institut, u čijim se hangarima i danas čuva uskladišteni radioaktivni otpad.

O takozvanom groblju u zapadnom delu Instituta „Vinča”, kao i njegovoj potencijalnoj opasnosti po zaposlene i grad Beograd, „Politika” je pisala prošlog septembra. Naučni savetnik dr Ilija Plećaš, član Akademije inženjerskih nauka Srbije, Naučnog društva Srbije i srpske podružnice Rimskog kluba, tada je skrenuo pažnju na ovaj problem i predložio da se reši na trajan i kvalitetan način, odnosno izgradnjom savremenog konačnog odlagališta, za šta je, prema procenama stručnjaka, neophodno između 10 i 20 miliona evra.

Prema rečima dr Plećaša, u postojećim hangarima „Vinče” već duže od 50 godina skladišti se sav radioaktivni otpad stvoren radom istraživačkih reaktora i laboratorija ovog instituta, kao i iz industrije, bolnica i vojske. U vreme SFRJ na ovu lokaciju na periferiji srpske prestonice dopreman je i radioaktivni otpad iz drugih republika, što je Vinču pretvorilo u svojevrsnu regionalnu deponiju. Pre desetak godina u privremena skladišta Instituta „Vinča” smešten je i kontingent osiromašenog uranijuma, odnosno municija i veća količina kontaminirane zemlje sa četiri lokacije iz južne Srbije, posle NATO bombardovanja. Ako bi se problem Vinče adekvatno rešio, Srbija bi mogla da živi bez straha od radijacije.