Dobar signal s Drine

Stara vest o novom pokušaju Elektroprivrede Srbije da kupi delove elektroprivreda Republike Srpske i Crne Gore u sadašnjim uzavrelim političkim odnosima, zbog namere člana Predsedništva Federacije Bosne i Hercegovine Bakira Izetbegovića da pred Haškim sudom pravde pokrene reviziju presude tog tribunala od pre nepunih deset godina – više je nego dobar signal s Drine.

Koliko je ovaj posao i ekonomski isplativ za našu zemlju trebalo bi da utvrdi komisija koju je formirala vlada, na čelu s ministrom privrede Goranom Kneževićem, koji kaže da se uveliko analiziraju elektroenergetski sistemi u susednim zemljama.

– Cilj je da naša javna preduzeća osposobimo da budu profitabilna i konkurentna ne samo na tržištu Srbije, jer oni već tu imaju monopol, već i na tržištu regiona – objasnio je Knežević.

EPS, čiji je gazda i dalje država Srbija, ovakav kakav je predstavlja velikog regionalnog igrača. Prirodno je da u komšiluku s elektroprivredama Republike Srpske i Crne Gore uspostavlja ne samo kupoprodajne odnose, već i da se proizvodno i tehnološki povezuju i ojačavaju.

Upitan šta bi ova transakcija značila za srpsku energetsku kompaniju, prof. dr Slobodan Ružić, bivši pomoćnik ministra energetike, pozdravlja ovu ideju i poručuje: „Kamo sreće da je više takvih”.

– Iskreno bih voleo da EPS bude jak kao francuski EDF ili nemački RVE i da mu je glavna briga kako da se širi po regionu. Ali, na žalost nije. Ovo javno preduzeće i dalje ima višak zaposlenih, nedostatak kapitala, termoagregate u proseku stare po 30 godina – kaže on.

S druge strane, činjenica je da EPS ne može sam da izgradi nijedan zamenski kapacitet, a kamoli razvojni. Kredit bez garancije države ne može da dobije, tako da je malo verovatna kupovina druge elektroprivrede, skeptičan je Ružić.

Činjenica je i da zemljama regiona treba više struje, te bi se spajanjem s elektroprivredama RS i Crne Gore dobio potpuno kompatibilan sistem kako u smislu kapaciteta tako i sigurnosti snabdevanja, kaže Ružić, ali opet postavlja pitanje odakle novac.

Imaćemo novac, rekao je Aleksandar Vučić pre dve godine kada je takođe najavljivao ovu mogućnost. On je tada istakao da „EPS neće biti privatizovan, već će pokušati da kupi elektroprivredna preduzeća u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, ili će se možda, udružiti sa njima, ukoliko Srpska za to iskaže interes”.

Tada je podsetio da je Srbija kupila 11 odsto elektromreže Crne Gore i naglasio da ima interesa da se proširi u regionu. Vrednost posla ogleda se u tome što bi EPS postao ozbiljan igrač u regionu, objasnio je premijer.

Preduslov za ovu trgovinu bio je reorganizacija EPS-a u saradnji sa MMF-om (što je u međuvremenu urađeno), kako bi se ostvarile uštede i kako bi EPS mogao da se osloni na sopstvene prihode.

Kako nezvanično saznajemo, ceo postupak ne bi išao na tender, iako se radi o javnim preduzećima, već bi se vlade dve zemlje i treće Crne Gore o tome dogovorile na višem nivou.

Upućeni u problematiku ističu da bi udruživanje elektroprivreda Srbije i Republike Srpske u većoj meri ubrzalo izgradnju tri hidroelektrane na srednjoj Drini, snage 320 megavata. Vrednost investicije je oko 819 miliona evra. Na ovaj način, Srbija koja 70 odsto struje dobija iz uglja, a 30 iz hidropotencijala mogla bi da računa na bolji energetski miks. To jest više struje proizvedene iz vode, ali i reverzibilnih hidroelektrana koje bi u slučaju manjka struje vodu propuštale kroz turbine u niže rezervoare i tako proizvodile električnu energiju.

 Udruživanje ili preuzimanje elektroprivreda RS i CG, uz domaćinsko upravljanje, srpskoj elektroprivredi donelo bi i dobru zaradu, jer bi imala struje za izvoz. Veliki potencijal ima i Crna Gora zbog Pive.

Razgovor o projektu srednja Drina, star je desetak godine. Još u vreme ministrovanja Petra Škundrića 2010. godine razmatrana je gradnja hidroelektrana, s tim što se nije mnogo uradilo zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa, ali i različitih stavova Federacije BiH i RS.

Plan je bio da dve elektroprivrede, Republike Srpske i Srbije, sarađuju na izradi tehničke dokumentacije za izgradnju hidroenergetskih postrojenja na srednjem toku Drine za šta je još tada usaglašen i potpisan sporazum u Beogradu.

U planu je bilo da se hidroelektrane grade na tri lokacije – Rogačica, Dubravica i Tegare, ukupne instalisane snage veće od 300 megavata i godišnju proizvodnju struje od 1.200 gigavat-časova.

Iako od zvaničnika EPS-a juče niko nije hteo da komentariše mogućnost kupovine nezvanično saznajemo, da pregovori na ovu temu odavno traju, ali da je sve na dugom štapu. Oni ne kriju da ih osim RS zanima i tržište struje Crne Gore.

Ukoliko se Srbija odluči za svojinsku transformaciju EPS-a, svejedno da li kroz strateško partnerstvo, ili prodajom manjinskog dela akcija ili zadržavanjem svih sto odsto akcija u svom vlasništvu, njegova vrednost, a samim tim i njegovih delova, biće sigurno srazmerno veća, što znači da bi ova trgovina EPS dobro došla.