Gde nestade humanost

Sa najnovijim filmom „Druga strana nade”, kultni finski autor Aki Kaurismaki prvi put u svojoj plodnoj karijeri učestvovao je u takmičarskom programu Berlinskog festivala (do sada je na Berlinalu bio samo u „Forumu”). I kao što već znate, ovakvo učešće se završilo nagradom „Srebrni medved” za najbolju režiju, a Kaurismaki ne bi bio to što jeste da ni u svečanoj večeri dodela nagrada nije učinio sledeće – nije izašao na binu, nastavio je da sedi u publici.

Kasnije je komentarisao da je razlog za to samo u umoru, neki su se pak prisetili i toga da je u znak protesta zbog američke spoljne politike u Iraku bojkotovao i dodelu Oskara (2003), kada je njegov film „Čovek bez prošlosti” osvojio nominaciju. Šta god da je bio razlog neizlaska na berlinsku scenu pre desetak dana Kaurismakijevog „medveda” za najbolju režiju teško ko može da ospori. Njegova „Druga strana nade” je film (osamnaesti u karijeri) koji je dobio najbolje filmske kritike na 67. Berlinalu, kao izvrsno režirana crnohumorna priča o stradanju jednog sirijskog izbeglice u Helsinkiju. Kao film koji se tematski nastavlja na ono što je ovaj autor autentične i dosledne filmske estetike započeo u filmu „Avr” i kao film u kojem Kaurismaki na svoj „iščašeno-humoran” način pokazuje svoje čvrsto verovanje da svet može biti i bolje i lepše mesto za život.

Kaurismakijeva „Druga strana nade” je pred publikom 45. Festa sutra veče u 22 časova, u velikoj dvorani Sava centra.

Posle „Avra” rekli ste mi da više nećete snimati filmove, sa filmom „Druga strana nade” kažu da nastavljate „lučku trilogiju”, a meni se čini da će to biti izbeglička trilogija?

Neće biti trilogije, ponajmanje lučke! Ovo nisu filmovi o evropskim lukama već filmovi o ljudima! Film i njegove poruke ne mogu da imaju preterano veliki uticaj, ali je moja iskrena namera bila da i sa filmom „Druga strana nade” pokušam da nateram ljude, koji ga budu gledali, da shvate da smo svi isti, da smo svi ljudi. Da shvate da je danas on izbeglica, a već sutra to možeš biti ti. Gde je naša humanost? Zar smo zaboravili da smo samo do pre nekih sedam decenija imali na evropskom tlu oko šezdeset miliona izbeglica. Baš kao i danas.

Znate li vi odgovor na pitanje koje ste postavili – gde je naša humanost? Da se nije udavila u strahu od islamizacije Evrope?

Znate šta, ako nismo ljudi mi onda ne treba ni da postojimo. Ko smo onda mi? Cenim zato trud gospođe Merkel koja jedina deluje da je zainteresovana za problem. Svi drugi političari kao da igraju neke svoje igre, neke svoje utakmice. Ne bih želeo da bilo ko sada pomisli da ja dajem nekakve političke izjave, jer to uopšte ne činim, ali ako je moja zemlja posle Drugog svetskog rata pomagala izbeglicama, zašto to sada ne čini onako kako bi trebalo da čini.

Pomenuli ste strah od islamizacije Evrope, pa da vam kažem da ja ne vidim nikakvu islamizaciju. Ono što se dešava je normalna kulturna promena, kakve su se kroz istoriju dešavale. Ona nam je i potrebna, jer nam krv postaje gusta.

Ako ipak dođe do trećeg filma na izbegličku temu, kakav bi on mogao da bude?

Nadam se – srećna komedija! Ali, ipak neću više snimati. Umoran sam. Rekao sam „ćao” filmu! Punim šezdeset godina i želim da živim svoj život.

I možete da zamislite život bez režije?

Mogu, zašto da ne! Pa ja i ovako živim po osam meseci u Portugalu gde čeprkam po svom vinogradu i u bašti oko kuće.

Ali, vidim, niste isključeni iz spoljnog sveta?

Naravno da nisam, ipak ne mogu da živim bez dijaloga.

I posle svih dijaloga, kakva vam se danas čini budućnost Evrope?

Jedina budućnost Evrope biće finansijska država koja će nas držati u jednom komadu.

I u takvoj Evropi biće ipak mesta za smeh?

Smejaće se eventualno Nemci, na putu ka svojoj banci. Smeh nam je danas potreban, a biće nam u budućnosti još potrebniji. Gotovo da se niko ne smeje i nekako niko i ne ume da zasmeje.