Naša je lepša

Lepa je. Ma ne što je lepa nego je senzualna, mistična, obavijena nekom sfumato forom, senzualna, to sam već rekao.

Da i seksi je.

Sedela je dva reda ispred mene i da sam ustao mogao sam da joj dodirnem kosu. Ali nisam jer je supruga bila pored mene pa sam njoj dodirnuo kosu.

Monika Beluči je donela proleće u Beograd bez obzira na to što je pljuštala kao jesenja kiša nad crvenim tepihom ocvalog „Sava centra”.

I kad ustane, i kad se nasmeši kamerama ona je graciozna i privlačna. I takva će biti i kad bude imala osamdeset. U tome je fora s tim zvezdama.

*

Počeo je FEST koji nas posle ledenih dana i ružne beogradske zime održava u relativno dobrom raspoloženju. Dok smo čekali da uđemo u salu mlada novinarka s mikrofonom je prišla:

– Kako birate šta ćete gledati. Šta vas opredeljuje?

– Opredeljuje nas neka propusnica ili besplatne karte svake vrste kao i činjenica da se svaka glamurozna premijera u 21 h reprizira sutradan u 11 h kad možeš da dođeš u trenerci, a ne da vadiš matursko odelo odnekud...

A hteo sam da kažem: nije bitno šta gledaš na festivalu. FEST je radost, sreća, zadovoljstvo bez obzira na to što je za neke fensi što bi rekli u Pirot (ne u Pirotu).

Prošlo je dakle četrdeset pet godina od kada smo stajali u redu u pasažu iza Doma sindikata i u Bezistanu ispred „Kozare” da kupimo karte. „Centar Sava” tada nije ni postojao. Iz prvog dragstora (prva radnja u Beogradu koja je radila posle osam) širio se miris pečenih pilića a mi smo trčali kući stežući u ruci karte za „Diplomca”, „Pse od slame”, „Plavi grom”, „Džo i to je Amerika”, „Lovca na jelene”, „Apokalipsu”, „Rubljova”...

*

Kusturica je sedeo pored nje i bio sam sklon i da njemu dodirnem kosu, međutim on fura taj grisi luk pa sam odustao.

Čovek je naravno genije.

On je napravio film koji nije njegov najbolji film. Ali svakako ulazi u obaveznu lektiru. Muči on nas, reciklira, izgurava ideju, u znoju smo svi završili. On, kao i ja (kakva hrabrost pa to reći), prepisuje sam sebe. Kad god mu zaškripi on ubaci Mikija Manojlovića u ludilo, venčanicu pod vodu, guske (onomad u balegu) ovde u krv... Prepisuje, ali se zeza a i mi s njim.

Kad pogleda čovek šta je uradio u svom životu, šta je snimio, šta je napravio odmah se upitaš šta si uradio sa svojim životom, a bolje da se ne pitaš.

*

I koliko je konstruktivan mimo filmskog života. Način na koji govori o Srbiji i Bosni, o Srbima i Bosancima, razložnost i sigurnost u ono što govori sigurno mu neće oprostiti ni jedni ni drugi. Ipak zvanična Srbija ljubi se s njim tri puta, ali zvanična Bosna ga mrzi.

*

Ali otkud je Bakir Bosna. Taj čovek je odlepio. Nije, kažu pametniji. On samo nastavlja gde je njegov otac stao. Dakle, Srbi nisu stanovnici Bosne oni su agresori, a mi Bošnjaci (šta je tek to – Bošnjaci) mi smo odabrani, naša je Bosna.

Da Dodik radi to što radi Bakir Rusi bi morali da vade tenkiće iz garaže jer bi NATO već bombardovao Banjaluku. A Bakiru se prašta. U stvari ne prašta mu se, već ga ohrabruju da ruši kuću. Da, i Turska i ovaj domaći Turčin što je, mož’ misliti, nezadovoljan što nije ministar. A Srbija za sada nema ministra za urušavanje iznutra.

*

Možda će da ima. Šta ako, kao što Premijer često voli da kaže, pobedi opozicioni kandidat?

Pa neće da ima zato što neće da pobedi opozicioni kandidat, neće sigurno. Prvo opozicija nema kandidata već više kandidata što ih na kladionicama stavlja u lošu kvotu. To naravno ne znači da ne treba da pokušavaju. Malo vežbe nikad ne škodi, a pet godina brzo prođe pa probaš ponovo, i tako...

U tom smislu obavezno pogledati izuzetnu karikaturu na jučerašnjoj naslovnoj stranici „Politike”.

*

Hteo sam da završim tekst a ne pomenem Trampa ali nisam uspeo.

Dok čeka neki novi rat sada ratuje s novinarima. Ne sviđa mu se kako pišu.

Ima ljudi koji su mišljenja da je demokratija precenjena. Ja sam među njima. I u pravu je. Oni ga sodomiziraju, pardon, sataniziraju i on iz protesta neće da im dođe na godišnju žurku. Ali... Uvek to – ali, rekao bi kolega Čehov, ako ta demokratija nije važna kao što Tramp pokazuje, pa zašto idu po svetu i na silu je uvode? Zašto Iraku treba demokratija, ili Siriji? Imali su sve osim demokratije. Sada nemaju ni demokratiju, ali nemaju ni ono što su pre imali. Da nije to što su ih Ameri malo opljačkali. Nemoguće?

A što su nas napadali? Mi nemamo naftu. Nisu valjda želeli da osvoje tehnologiju proizvodnje kombajna u „Zmaju”?

Moguće. Sve je moguće.

*

Kad smo kod predsednika, da li se sećate Gorbačova, po dve osnove flekavog ruskog demokratskog lidera? Kako je bio flekav? Imao je na ćeli fleku i na karijeri jer je pokrenuo raspad jedne od dve najmoćnije svetske sile. Opet je dospeo u medije (nisam znao da je živ) jer prodaje kuću u Alpima za neke silne milione. Nije dugo bio tamo pa računa da nema računa da je zadrži. Ako nije bio tamo znači ima bar još jednu u kojoj živi. A i ta nije garsonjera u Rakovici. Šta to znači? Znači da je raspad zemlje Ruse skupo koštao.

Ko god da je platio.

*

Ne znam šta mi bi ovo s Gorbačovim.

Nego da se vratimo na FEST. I u filmu i u sali pored Monike i Kuste bila je i Sloboda Mićalović. Zgodna je bez obzira na to što se obukla kao za dečji rođendan. U filmu je odlična. U jednoj sceni baš luduje...

Hteo sam da kažem: Naša je lepša.

Ali, Monika je zvezda.