Srbija se oglušila o odluku UN

Od smrti Zorana Novakovića preminulog u 25 godini na Klinici za infektivne bolesti u koju je prebačen sa Maksilofacijalne hirurgije sa otečenom vilicom zbog infekcije zuba prošlo je 14 godina. Bezmalo sedam je proteklo otkako je Komitet za ljudska prava pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi konstatovao da su „početni nalazi i veštačenja sadržali snažne indicije da standardne medicinske procedure u konkretnom slučaju nisu preduzete i dovode do pitanja o postojanju lekarskih propusta”, kao i da „smatra da određene činjenice predstavljaju povredu obaveze Srbije da istraži smrt žrtve i da preduzme odgovarajuće radnje protiv onih koji su za to odgovorni”. Možda najvažniji stav komiteta jeste da se država Srbija obavezuje da „spreči slične povrede u budućnosti”. Odluka komiteta objavljena je 10. februara 2012. godine u „Službenom glasniku”.

Dve godine posle odluke u Ženevi, svih pet lekara koji su pred Prvim osnovnim sudom odgovarali za nesavesno lečenje Zorana Novakovića oslobođeni su odgovornosti. Presudu Prvog suda da Vladimir Sinobad, Milan Romić, Ivan Sjerobabin i Miroslav Vukadinović sa Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju i Ebrahimi Keramatolaha iz Urgentnog centra nisu odgovorni za smrt mladića koji nikada ranije nije bolovao, potvrdio je Viši, a potom i Apelacioni sud.

Pravosudne institucije, međutim, nisu uzele u obzir odluku Komiteta za ljudska prava pri UN. Čak se postavlja pitanje da li su znali za pomenutu odluku i ako jesu zašto po njoj nisu postupili?

Mariju i Draganu, majku i sestru pokojnog mladića, pre nekoliko dana, dočekao je novi šok. Odlukom Prvog osnovnog suda „izgubile” su i u parničnom postupku po tužbi koju su podnele protiv Stomatološkog fakulteta radi naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova izazvanih smrću bliske osobe. Presudom su obavezane i da na ime sudskih troškova plate neverovatnih 750.000 dinara. Na ovu presudu uložena je žalba i postupak po njoj je u toku.

– Odlučile smo da podnesemo tužbu jer država nije uradila ništa u ovom slučaju – kaže Dragana Novaković.

Majku i sestru nastradalog mladića razočaralo je što niko ništa nije preduzeo posle odluke Komiteta za ljudska prava, što ih niko nije pozvao na razgovor i zajedno sa njima pokušao da otkrije istinu o Zoranovoj smrti, ali i da spreči da se nešto slično ikada više ponovi.

Ona navodi da ceo slučaj predugo traje, da se posle gotovo deceniju i po sve „razvodnilo”.

– Treba pokrenuti pitanje odgovornosti veštaka. Opšti utisak je da sud postupa birokratski i da, zapravo, dopušta da presude veštaci, a ne sud brižljivom i savesnom ocenom svih dokaza. Sud je od veštaka očekivao da daju „konačnu reč”, iako je njihov nalaz i mišljenje samo jedan od dokaza. U našem slučaju, po prirodi stvari, veštaci su bile kolege optuženih, odnosno lekari Stomatološkog fakulteta – kaže Dragana.

Predrag Vasović, punomoćnik porodice Novaković, navodi da „Zoranov slučaj”, svakako, obeshrabruje porodice oštećenih, ne daje nadu, niti pruža veru u srpsko pravosuđe kao kompetentno i kredibilno da reši ovaj i slične procese.

– Kao krajnjoj instanci, obratićemo se i Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali tek nakon što u Srbiji iscrpimo sve dozvoljene redovne i vanredne pravne lekove – navodi Vasović.

Tragedija porodice Novaković počela je jedne srede u martu 2003. godine, kada se Zoranu ispod zuba iznenada pojavio minijaturni otok. Odmah je otišao kod najbliže zubarke u naselju, koja je radila privatno i preporučila mu da pije antibiotik. Već sutradan, otok se proširio, a zubarka kojoj se ponovo obratio, duplirala je propisanu dozu lekova. Otok je uveče počeo da se širi i na vrat, pa je Zoran sa sestrom otišao kod dežurnog lekara u ambulantu „Mažestik”. Pošto ga je pregledao, propisao mu je pet najjačih doza penicilina.

– Naše muke tek tada počinju. Iste večeri su u Urgentnom centru odbili da Zoranu daju injekciju penicilina. Hteli su i da nas vrate i to s pitanjem da li smo normalne zato što zbog nečeg takvog dolazimo u ovu ustanovu. Rekli su i da to ne spada u hitnu terapiju – priča Dragana.

Porodica pokojnog mladića nije znala da prolaze najdragoceniji minuti njegovog života. Tek sutradan ujutru, u domu zdravlja, Zoran je primio prvu injekciju penicilina. Zatim su usledile i ostale, ali otok se nije smanjio već se spustio do ključne kosti. Posle treće injekcije, ponovo odlaze u ambulantu „Mažestik” u kojoj ih lekar, vidno zabrinut, odmah upućuje na Kliniku za maksilofacijalnu hirurgiju. Tamo su mladića primili kao hitan slučaj.

– Izgledalo je da je Zoranu u petak bilo bolje. A, onda uveče  – šok. Zoran se tresao u groznici. Temperatura mu se nije spuštala sa 39 stepeni – jada se sestra pokojnog mladića.

Zorana su zatim prebacili na Odeljenje za intenzivnu negu i reanimaciju Instituta za infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije. Posle samo nekoliko sati, uprkos naporima lekara, Zoran je umro.