S pasošem kroz bivšu državu

Šta je jednom jugoslovenskom patrioti moglo teže pasti od toga da nakon nastanka novih državica mora po svojoj nekadašnjoj domovini putovati s pasošem u rici?

Vojsku sam služio u Srbiji, radio u slovenačkom i hrvatskom predstavništvu u Sarajevu, u gotovo svim republikama bio na radnim akcijama, upoznavao domovinu da bih je više voleo kroz Ferijalni savez, bio veoma blizak u mladosti s onima o čijim imenima nisam razmišljao, jer ona su nam ionako data od drugih. Bio ubeđen da živim u najstabilnijoj državi u Evropi, da nema sile koja duh jugoslovenstva može da naruši.

Danas se snebivam da pišem o bošnjačkom zahtevu za reviziju presude Srbiji za genocid počinjen u BiH, jer kao rođeni Sarajlija već sam iskusio da me izbegavaju nekadašnji prijatelji na ulici, ali i slušao direktne prigovore što ne podržavam „svoje“.

Bilo kako bilo, nastojim da što manje komentarišem, a iznesem što više činjenica na osnovu kojih čitaocu preostaju zaključci. Ipak je ustanovljeno da najavljivani zahtev na reviziju nije revizija tužbe protiv države Srbije, kako su mediji objavili, već revizija pre deceniju donesene presude. Gotovo sve se već sedmicama zna, zna se ko je inicirao, a ko je protiv, da je Predsedništvo BiH nejedinstveno, kao i to da se stvara najveća kriza vlasti u Bosni i Hercegovini nakon Dejtona. Građani se, poučeni nedavnim krvavim iskustvom, plaše novih sukoba i o tome sve češće govore.

Zahtev može biti prihvaćen ili odbijen. Ako i bude prihvaćen, godinama se neće znati ishod. Vredi li to zahlađenja dobrosusedskih odnosa između država BiH i Srbije, ali još više udaljavanja Banjaluke od Sarajeva? Hoće li žrtve mirnije počivati? Koliko njihovih bližnjih želi sve ovo i koliko njih će dočekati novu presudu. Može li posle toliko godina biti zadovoljstva ili samo tuge? Život nam prolazi u mržnji, a do ovog bratoubilačkog rata nismo se mrzeli. Dokaz je i to što je u BiH do rata svaki četvrti-peti brak bio nacionalno mešovit. Koliko dece je rođeno u takvim brakovima?

Ali kod bošnjačkog političkog rukovodstva već sada se u izjavama oseti neki trijumf koji gotovo da se graniči sa sladostrašćem zbog novonastale situacije. S druge strane, kod srpskog političkog vrha oseti se zadovoljstvo koje se graniči s euforijom zbog iznenadnog zbijanja nacionalnih redova i bezrezervnog jedinstva u svim političkim strankama. I na bošnjačkoj i na srpskoj strani sve ovo bez mnogo napora može prerasti u nacionalnu histeriju i eto nas za kratko vreme na pragu nečega o čemu ne želim ni da razmišljam.

Narod se ponovo gotovo ništa ne pita, natura mu se stav, politički analitičari sukobljavaju mišljenja ne nudeći rešenja, a ratni invalidi, koji svakome smetaju, stoje u redovima s plastičnim kanticama pred narodnim kuhinjama kojih nikada nije bilo više i kojih još mnogo nedostaje u čitavoj BiH. Ali zato smo „svoji na svome“ i naša deca sutra ponovo mogu biti topovsko meso. Ako tako vlast odluči. A šta je vlast? Dobro organizovana manjina koja upravlja životima neorganizovane većine. Tu filozofije nema – ljudi na vlasti žive jako dobro, narodne mase loše i jako loše. Najlošije u Evropi. Ali zato su „svoji na svome“ i u tom ushićenju mogu uživati u porciji posne čorbice iz narodne kuhinje.

Žaliti se ne treba. Samo konstatovati. Jer ljudi u vlasti su demokratski izabrani. To je sigurno. A šta ono beše demokratija? Da li je to kada veliki broj neupućenih i uglavnom nekompetentnih glasača, zavedenih predizbornim obećanjima, biraju mali broj nezasitih, korumpiranih i gramzivih političara koji taj isti narod koji ih je izabrao vode u sve dublje beznađe?

Član Udruženja novinara BiH