Dobrodošli u poglavlje 26
Илустрација Новица Коцић
Stanje u našem obrazovanju, generalno, a posebno u visokom školstvu, narušavano je decenijama. Mislite da je prestrogo ako kažem da živimo u „vremenu loših đaka“? Da vidimo detaljnije.
Saznajemo da je učenik srednje škole na času ošamario nastavnicu. I šta? Učenik se ispisao iz te i upisao u školu u susednom gradu. O učeničkom nasilju, spaljivanju dnevnika i drugim neprihvatljivim pojavama već se dugo govori. Jasno je da škola, od malih nogu, odslikava stanje u društvu, a đaci kopiraju roditelje i njihovo rezonovanje: „Tata će, sine, sve to da sredi.“
Kakvo je stanje u visokom obrazovanju? Skloni smo da sve negativnosti svalimo na privatne univerzitete i strukovne škole. Ali stvarnost je drugačija: najveće afere, korupcije i prodaja diploma zabeleženi su na državnim univerzitetima. Nismo valjda zaboravili da je na Univerzitetu u Kragujevcu, još 2008, prodato više od 100 diploma i za to optuženo 87 profesora i studenata, ali do sada niko nije osuđen. Većina profesora je nastavila da obavlja funkciju. Na državnom Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Beogradu, na Višoj trenerskoj školi, od 2001. do 2005. izdato je, pa zatim poništeno, 2.350 lažnih indeksa, sa prihodom od 1,4 miliona evra, oduzeto 560 lažiranih diploma, a zbog toga je dobio otkaz profesor koji je otkrio aferu. Sudski je vraćen na posao tek 2016. Više takvih slučajeva je zabeleženo i na državnom Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Nišu, a kažnjena su dva profesora. Od navodno plagiranih doktorata, većina je odbranjena na državnim univerzitetima, a jedini poništen je na državnom Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
Ako nam je jedan od ciljeva u tranziciji i pripremama za ulazak u EU – izjednačavanje privatne i državne svojine, stimulisanje rasta malih i srednjih preduzeća u privatnoj svojini, privlačenje stranih (privatnih) investicija, sanacija i ukidanje propalih državnih i javnih preduzeća, kako to da želimo da uništimo privatne obrazovne institucije? Očigledno, reforma i rigorozna disciplina moraju da važe jednako za državne i privatne univerzitete.
Zanemarujemo mnogo važnije probleme. Između nauke, visokog obrazovanja i privrede nema nikakvog odnosa. Privrednici, posebno privatni, vode se ignorantskim principom: „Zar da nam mladi sole pamet, kada smo mi sve ovo stekli sa svojih deset prstiju.“ Prilikom upisa na fakultete ne vodi se računa o potrebama privrede. Nema nacionalne strategije u toj oblasti. Pojedini, posebno državni fakulteti, u potrazi za visokim zaradama (kod kojih, kandidati „ispod crte“ na prijemnom ispitu, plaćaju školarinu, čak veću nego na privatnim) upisuju što više brucoša, iako su na biroima za zapošljavanje stotine njihovih diplomaca koji ne mogu da nađu posao. Za koga mi školujemo tolike doktore, pravnike, ekonomiste, menadžere? Kao besplatan izvoz pameti na strana tržišta rada. Pa već smo ih, od raspada bivše zemlje, izvezli oko 600.000. Izvozimo i naše šampione na svetskim takmičenjima iz matematike i prirodnih nauka. Dokle ćemo inostranstvu poklanjati investicije u školovanje najboljih kadrova, bez obzira da li su to državne ili investicije njihovih roditelja? A, istovremeno, zbog socijalnog mira i štrajkova, država na državnim univerzitetima produžava rokove i smanjuje broj obaveznih bodova, da bi „večiti“ studenti konačno stigli do diplome. Tako nešto je nezamislivo u EU i biće tema u predstojećim pregovorima.
Još jedna pojava u visokom obrazovanju izmiče javnoj pažnji. Na univerzitetima i fakultetima, čak više na državnim, nego privatnim, uselili su se i drže nastavu bivši političari i partijski funkcioneri, bez istinskog pokrića za bavljenje profesurom, sa sumnjivim, često lažiranim referencama, koji nemaju ni zahtevan nivo, ni znanje, da kvalitetno uče upisane studente. Karijeristički se, kroz kanale političke prohodnosti, nameću i istiskuju kvalitetni predavači i profesori bez političke ili druge podrške. Osim njih, a to je karakterističnije za pojedine privatne univerzitete, u nastavni kadar se uguravaju prijatelji i rođaci vlasnika ili njegovih političkih i poslovnih prijatelja, razni „uspešni menadžeri“ propalih državnih firmi, koji preko noći dobijaju zvanja i pokušavaju da drže nastavu. Izmišljaju se novi predmeti, prema imenu i prezimenu pridošlih miljenika. Podsetiću da se ozbiljan nastavnik na fakultetu, do zvanja redovnog profesora, sprema najmanje 20–25 godina, a ovi „stručnjaci“ to postaju čim se pojave. Kakve će kadrove oni iškolovati? O tome se ne raspravlja.
E, pa, dobro došli u poglavlje 26, o kulturi i obrazovanju i „domaćim zadacima“ koje će nam Brisel u ovoj oblasti postaviti kao uslov za ulazak u EU.
Redovni profesor univerziteta