Na liniji grube simbolike

Molijerov „Don Žuan” (1665), neprihvaćen u svom vremenu, sasvim je apartno delo u opusu ovog velikog francuskog klasiciste, zbog čega su se teoretičari pozorišta posebno opsežno bavili njegovim značenjima. Jan Kot je zapisao da je „Don Žuan” pun zagonetki, od prve do poslednje scene je dvoznačan. U njemu se javljaju duhovi i razgovaraju kipovi, na metafizički plodnom prostoru između neba i pakla. Ta posebna gustina njegovog idejnog tkanja, pregršt značenja ispod osnovne pripovesti o drskom zavodništvu, nosi jake filozofske potencijale. Njih je, između ostalih, iskoristio Kami, tumačeći donžuanstvo u kontekstu egzistencijalističkih rasprava („Mit o Sizifu”). Zbog te stilsko-značenjske slojevitosti, vešte ispletenosti komičnog i tragičnog, filozofski inspirativnog uključivanja natprirodnih elemenata, ovaj Molijerov komad traži naročito spretan, slojevit i suptilan scenski jezik koji bi odgovarajuće izrazio njegovu opojnu složenost.

Predstavu reditelja Gorčina Stojanovića i ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta nažalost ne karakteriše potrebna delikatnost. Ona je, naprotiv, gruba i jednoznačna, u celini joj fali duha, suptilnosti i doslednosti u igri glumaca. Vojin Ćetković u ulozi Don Žuana nema potrebno razgranatu zavodljivost, vickastu teatralnost. Njegovo donžuanstvo je daleko od ubedljivog, nedostaje mu veličanstvenije lakoće igre, pobedničkog prkosa, ali i bazičnog životnog elana, zbog čega ne možemo da poverujemo u uspehe njegovih osvajačkih pohoda.

Sergej Trifunović je u lik Zganarela utisnuo lični šarm i razigranost, pa je zato scenski uverljiviji. Trifunovićev nastup sadrži mrvice autoironične teatralnosti branioca društvenog poretka, religije i pobožnosti, koje njegov gospodar bezobzirno ismeva.

Anđelika Simić kao Dona Elvira igra suvo, fali joj više životne uverljivosti, kao i Don Luju Vojislava Brajovića koji je u ulozi Don Žuanovog oca takođe mogao da bude motivisaniji. Don Karlos (Marko Baćović) i Don Alonso (Dubravko Jovanović) na scenu stupaju previše napadno, u hiperstilizovanom kostimu, na koturnama, krešteći i bečeći se zaista bez mere, posebno don Alonso (kostimografija Lana Cvijanović). Goran Daničić kao Pjero je doneo korektnije teatralizovan prikaz ruralne neotesanosti, kao i Milica Janevski (Šarlota) i Jovana Gavrilović (Maturina) koje su živo predstavile neizbrušenu ženstvenost lokalnih seljanki.

Reditelj je pokušao da druge slojeve značenja Molijerovog teksta, onostrano, metafizičko, predstavi učestalim dolaskom personifikovanog Vremena (Sonja Vukićević). Nažalost taj pokušaj je estetski bezuspešan zbog svoje grube bukvalnosti, prizemne simbolike. Na primer, kada Zganarel pomene ideju priviđenja, Vukićevićeva ilustrativno stiže, muva se tu onda kao neka utvara, upadljivo praćena zvukom kucanja časovnika. Iracionalno i metafizičko moraju biti nežnije izraženi, ovakvo grubo bukvalizovanje ih banalizuje, brutalno seče njihov smisao u korenu. Ti časovnici će na kraju preplaviti scenu i fizički i zvučno, zatrpavajući je banalnom simbolikom.

Na postojanoj liniji grubo očigledne simbolike je i scenografija (Gorčin Stojanović). Na pozornici su postavljena ogledala, bazen, opalo lišće itd. Ovaj dizajn je atraktivan po sebi, ali u celini predstave nije funkcionalan zbog njene preovlađujuće nepromišljenosti, izlivenosti jednoznačnih, površnih rešenja. To je slučaj i sa finalom, stupanjem na scenu ultrateatralne pevajuće pojave Katarine Jovanović (Pakao) u ogromnoj haljini čija će se podloga kasnije zapaliti. Objašnjenje za estetski neuspeh njene pojave je slično kao u slučajevima uključivanja Vremena i izbora dizajna scene. Teatralnost i simbolika su smislene onda kada za njih postoji odgovarajuća osnova samosvesne igre, začudne višeznačnosti, autoironije. Na takvom tlu ih je moguće gajiti. U odsustvu toga, što je ovde slučaj, simboličke mogućnosti scenskih znakova se ne ostvaruju, već postaju esencija kiča.