Društvo isključenih

Prosečan građanin Srbije već dugo živi s temeljnim osećanjem da malo šta može da učini da bi nešto promenio u društvu kome pripada. On ima osećaj da su njegove životne perspektive unapred čvrsto određene hroničnom krizom svega i svačega, kao i geopolitičkom pozicijom koju njegova država ima u globalnim okvirima. On duboko veruje da su moć i bogatstvo rezervisani samo za „izabrane“, „snalažljive“ i razne druge koje često opisuje pogrdnim imenima. Uistinu, granice njegovih moći iscrtane su njegovim društvenim i ekonomskim statusom, posedovanjem ili neposedovanjem društvenih veza, mogućnošću ili nemogućnošću izbora u različitim sferama života.

Ograničeni domet delovanja ispoljava se već u porodičnom okruženju i ponajviše se odnosi na mogućnost roditelja da utiču na svoju decu, posebno onu u adolescentskom uzrastu. Uzrok ovih ograničenja leži u potpunom nedostatku porodične autonomije, odnosno u nemogućnosti porodice da se zaštiti od agresivnih ideoloških upliva – političkih, ekonomskih, državnih, društvenih.

Elem, odvedoh juče svoju sedamnaestogodišnju ćerku kod očnog lekara zbog problema sa vidom na koji se žalila. Dijagnoza – grč očnog mišića zbog preterane upotrebe mobilnog telefona. Terapija – manje vremena ispred „malog“ ekrana. Nošenje naočara samo bi pogoršalo stanje. Nema šanse – odmah se uzjogunila moja tinejdžerka, preteći generalnom probom samoubistva ukoliko se odlučim da gašenjem kućnog internet adaptera ja regulišem to vreme. E, sad, da smo mi neko normalno društvo, ja bih mogla da joj oduzmem telefon, a ako pokaže ozbiljniji otpor, da je različitim vaspitnim metodama „ubedim“ da je to za njeno dobro. Da smo mi neko normalno društvo, u školama bi bila zabranjena upotreba mobilnih telefona, školskim upravama ne bi padalo na pamet da uvode bežični internet dostupan svim učenicima, roditeljima ne bi padalo na pamet da sa decom pregovaraju oko toga šta je za njih dobro a šta ne.

Međutim, mi već dugo vremena ne živimo u „normalnom“ društvu, niti u uređenoj državi. Mi živimo u državi koja počiva na generacijama isključenih, nezainteresovanih i inertnih; u društvu kojem se neprestano podmeću efemerne teme i problemi, dok su one ključne obavijene velom zapuštenosti i zaborava. Mi živimo u sistemu koji odavno tretiramo kao otuđenu neman kojoj odgovara njen status nedostupnosti i naše osećanje nemoći.

Jer, da je drugačije, nikome ne bi palo na pamet ni da pomisli da npr. menja kulturnu mapu Beograda – da zatvori Kolarčevu zadužbinu ili da ugasi, pripoji ili šta već uradi sa Studentskim kulturnim centrom i sa Domom kulture „Studentski grad”. Kažu moćnici – mnogo nam je dva studentska centra! Pa i jeste nam mnogo kada podižemo generacije mladih ljudi koje neće ići na koncerte, izložbe i tribine, generacije koje neće svoj stav iskazivati kroz muziku, slikarstvo, stvaralaštvo, generacije koje se neće sakrivati po mračnim ćoškovima bašte SKC-a da bi se ljubili. Sve to oni neće raditi jer jer će biti utopljeni u iluziju društva i simulaciju aktivnosti koju im omogućavaju društvene mreže. Iznad svega, oni se neće buniti, jer će, čim pogledaju izvan ograda tog svog, sigurnog, virtuelnog sveta, biti zaraženi osećanjem nemoći koju će videti kod svojih roditelja, nastavnika, komšija, prijatelja.

Viši naučni saradnik u Etnografskom institutu SANU