Moj drug Kristijan

Rođen i odrastao u jedva prohodnim vrletima negostoljubive, vekovima teškom morom ophrvane, krvlju natopljene Transilvanije, zemlje čuda, noćnih utvara i lutajućih duša, moj gazda i drug Kristijan Pop veruje u sva čudesa i opsene svog voljenog tla. Jednom mi reče: „Iz moga sela samo se noć vidi!” I takav će on, iz vučjeg brloga, stoletnom šumom i visokim trnjištem skrivenog, ubogog mesta, iz srca tame odakle se „samo noć vidi”, kao dvadesetčetvorogodišnjak, dospeti  pod zaslepljujuće svetlosti ovog golog i hladnog velegrada, među njegove „ženke”, mlade lavice, ohole i okrutne, što poput drevnih keltskih ratnica nemo vrebajući iz senke sve vide i ništa ne opraštaju...

Kristijan voli noću da se oblači u crno. Nosi elegantnu crnu košulju, crne pantalone, crne cipele i bele čarape; soknice svetlije i od snegom prekrivenih, suncem obasjanih, svetlucavih vrhova Karpata.

Jedne letnje večeri sedimo on i ja u bašti „Burbon kafea” i cevčimo češko pivo. Meljemo i pretačemo žuto sunce ječma u crni hmelj reči. Preko puta ulice, na samo petnaest metara od nas, iz novootvorenog argentinskog restorana, kroz vrelu i sparnu noć, dopiru zanosni i opijajući zvuci setnih, vanvremenskih melodija. Prozori luksuzno opremljene južnoameričke kafane širom su otvoreni; sve se vidi kao na dlanu. Raskošni žene i muškarci igraju tango, ritual besmrtnosti, ples u kome svaki pokret umire u trenu i živi zauvek.

Kao i obično, Kris je obučen u crno. Ohrabren i podstaknut ispijenim alkoholom, te večeri sam bio spreman i dobro pripremljen. Ali u napad, ipak, krećem oprezno. Polako mu govorim da je moda belih čarapa davno prohujala, još pre nego što će se on roditi i da je jedva pamtim i ja. Zatim postepeno pojačavam pritisak, tražeći da se osvrne oko sebe i da pogleda da li još neki muškarac nosi crne cipele, bele čarape i crne pantalone.

Na kraju upotrebljavam svoje poslednje i najmoćnije oružje, rekavši mu da ga zbog takve zlosrećne modne kombinacije sve devojke u „Burbonu” iza njegovih leđa ismevaju. Ali, dolazeći niotkuda, njegov iznenadan odgovor me poput bokserskog udarca pogađa pravo u pleksus, iskidavši mi utrobu i ostavivši me bez daha i bilo kakve volje za daljom borbom.

– Ma, šta mi to pričaš! A Majkl Džekson i Brus Li? Zar oni nisu uvek nosili bele čarape – odgovori mi gotovo svadljivo.

Kris ima svoje internet devojke. Ponekad mi pokazuje njihove fotografije. Jedna od njih je Tajlanđanka Kasika, tanana, prozirna, lepršava. Ni dete, ni žena. Podseća me na heroine kung-fu filmova. Brutalni ubica u belom, nemilosrdna osvetnica sa sečivom u kosi, nestvarno lepih, nežnih crta lica; nevinog, dečjeg lica dostojnog najvećih majstora hiperrealizma.

– Kasika na tajlanskom znači ptica – kaže mi ponosno. Kao ptica i izgleda...

Jednog dana odleteće kao ptica. Druga je Manuela, poročna, pohotna Kubanka, čini se kao da bi grudima s kraja na kraj mogla obgrliti ceo Zaliv svinja.

Kristo, ova bi bogami sama zaustavila invaziju američkih trupa!

Treća je bezimena igračica sambe iz Brazila. Propeta crna ždrebica koja grize vazduh zubima, kida zemlju stopalima...

Pre godinu i po dana Kristijanu je iznenada umro otac, njegov jedini član porodice u Americi, za koga je kao pupčanom vrpcom bio vezan i koji ga je svemu u poslu i o životu naučio.

Od tada je, kao da mu se sam Gospod ukazao, postao nepokolebljivo, fanatično i nepovratno religiozan. Svaka njegova priča počinje i završava se Bogom, Hristom i ocem. Prinuđen sam da ih slušam svakog dana, od ranog jutra pa do kasnog popodneva.

Jednog jutra iz skladišta prodavnice građevinske opreme i materijala utovaram kupljenu robu u kombi, dok je on zabavljen papirologijom i plaćanjem. Kada se vratio nazad do kola, ljutito mi kaže da sam sav materijal poslagao na pogrešnu stranu vozila.

Počinjemo da se svađamo. – Moj otac je… – po stoti put kreće.

Ali pre nego što je završio rečenicu, ne mogavši više da izdržim, hvatam ga za ramena i unosim mu se u lice: – Kris, mrtav je, nema ga, ne postoji! Raspada se na onom groblju koje i noću kao vampir obilaziš.

I odmah potom znajući da sam ga duboko povredio strašno se kajem nevešto pokušavajući da mu se izvinim. Ali prekasno je...

Sledećeg trenutka stresa me sa sebe kao krpenu lutku i zastrašujućim pogledom zuri u mene. Odjednom preplavljuje me plima straha. Kristijan je snažan momak, nadljudski snažan, često pomislim posmatrajući ga kakvim je paklenim tempom i manijakalnom silinom u stanju da satima skoro bez prestanka ukiva golo drvo u goli beton.

Prestravljen sam, bespomoćan, suočen sa zidom od 90 kilograma smrtonosnih, kao cigla čvrstih kostiju i mišića, zbijenih u četvrtastom, zdepastom telu ovog bivšeg vašarskog rvača izniklog i izraslog iz transilvanskog crnog kamena, dizača tegova i seoskog kavgadžije; zidom koji preti da se svojom razornom snagom, kao lavina, na mene obruši. Ali on i dalje samo zuri, čini mi se kao da ne gleda u mene nego negde u daljinu, u beskraj daleko, daleko iza mene.

Sveprožimajući ledeni strah polako popušta, kopni i kao voda otiče. S olakšanjem shvatam da mi se ništa loše neće desiti, ne ovog puta. Maglovitog, vlažnog, zamućenog pogleda, glavom mi pokazuje da sednem u auto.

Vozimo se u mrtvoj tišini dok sa čuđenjem primećujem da se vraćamo nazad putem kojim smo došli.

Staje ispred „Burbona”, mesta gde me je pokupio i ne gledajući me kaže: – Idi kući, nisi mi potreban, danas ću raditi samo s mojim tatom.

Bez reči izlazim iz vozila, zakoračujem na pločnik a zatim se polako okrećem, želeći još jednom da mu se izvinim. Prekasno je. Već je nestao u daljini...

Stevan Stupar, Čikago, SAD